MILIČINA PRIČA: Kvana nam je spasila život!

Ne znam na koji je način moj muž dobio ili našao Kvanu, jer kad sam se ja udala i doselila 1996. godine, ona je već bila tu. U pitanju je bila izuzetno miroljubiva devojčica koju smo svi jako mnogo voleli. Ona je uginula još 2003. godine, ali emocije prema njoj nikako ne jenjavaju. Kad god je se setim, suze mi pođu i poželim je opet pored sebe. Znam da ćemo jednoga dana ponovo biti zajedno i više se nikada nećemo rastati.

Pročitajte još: PETRINA PRIČA: Atila je prijatelj kakvog bi svako poželeo da ima pored sebe!


Ono što bih izdvojila, a kao nešto čega ću se sa setom ali i zahvalnošću sećati, bilo bi to da je ona nama spasila život. Bila je letnja noć, sada već davne 1998 godine. Kvana je bila u našem ograđenom dvorištancetu i izležavala se u svojoj kućici. Vrata od naše kuće nismo zaključavali, jer smo imali Kvanu u dvorištu, a kapija od dvorišta je bila zaključana.

moja priča petface

U neko zlo doba noći oko 02 – 03 sata, probudila nas je Kvana skočivši nam u krevet, što nikada pre nije radila. Ustremila se pravo na nas i počela da skače po nama. Shvatili smo da je ušla sama, skočivši na kvaku, i na taj način otvorivši vrata od kuće. Ali zašto????
Muž je pomalo ljutito ustao, i krenuo prema vratima kuće, da pokaže Kvani da ne bi trebalo to da radi, ali kad je došao do vrata, imao je šta da vidi u dvorištu.

moja priča petface

Kapija je gorela, visokim plamenom, preteći da zahvati šupicu sa drvima i ugljem, koju smo imali samo na metar-dva od kapije. Kuća je bila još dva metra od te šupice. Muž je hitro uhvatio crevo i počeo da gasi požar. Srećom vatra nije stigla da zahvati šupicu sa ugljem i drvima. Tada smo shvatili da je nama Kvana spasla život! Neko nepoznat je potpalio kapiju, a Kvana je to na vreme registrovala i na vreme nas je upozorila. Da to nije uradila, vatra bi zahvatila šupu gde su bili uskladišteni ugalj i drva, koji, kada bi se zapalili, zahvatili bi i kuću, a mi bi izgoreli u požaru u snu, u sred noći.

moja priča petface

Kad smo ugasili vatru, zagrlili smo našu Kvanu i ljubili je. Naravno vrata smo ostavili otvorena, ako želi da ostane u kući, ali ona je radije izašla i legla na prostirku ispred samih vrata, kao što je to obično radila leti kad je toplo. Zimi je volela da bude u kući, ali nam se zaista nikada nije penjala na krevet, sem tada kada se popela da bi nas upozorila na opasnost.
Dani su prolazili, meseci godine. Bilo je leto 2003. godine. Spremila sam se da idem na posao, bilo je šest sati ujutru. Izašla sam iz kuće, i zatekla našu Kvanu zauvek zaspalu, navaljenu na kapiju, čime je poručila da možemo mirno da spavamo, u njenom “odsustvu”, jer se ona navalila na kapiju da ne može niko  da nam uđe i naudi. Kao da nam je rekla: “Spavajte mirno, ja vas čuvam i kada odem” :'(

moja priča petface

Vrisnula sam od bola, probudivši muža, moji krici i jecaji su se prolamali jutarnjom tišinom. Mužu su oči zasijale od suza, ali je pokušavao da to ne pokaže.
Tada sam prvi i jedini put poželela da imam moć i da nekoga povratim u život. Ali ne…. nisam imala tu moć. Kvana je umrla prirodnom smrću, spokojna i sigurna da nas je ostavila zaštićene, svojim telom navaljenim na kapiju.
Danima sam plakala, a od svakog psa na ulici mi se pričinjavala moja Kvana. 🙁 I sada dok sam ovo sve napisala, borila sam se sa emocijama, koje ću zauvek imati prema mojoj divnoj, nesebičnoj i plemenitoj Kvani.

moja priča petface

Hvala ti dušo. Da nije bilo tebe, ne bi bilo ni nas više. Čekaj nas, dolazimo sigurno i tada ćemo zauvek ostati zajedno. OBEĆAVAM !

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Google+0