Suze komšija iz Miročke 6 obeležile su tužnu noć, oktobra 2017. godine. Ispred ulaza stajala je kolona i mladih i starih koji su želeli da vide Medu poslednji put.
– Meda je zbog bolova tužno jaukao, ali kada bi ga neko zagrlio na trenutak bi mu, čini mi se bilo lakše, za naš portal priča Bojan Prokić, jedan od stanara i dugogdišnji obožavatelj Mede!
BRAVO ZA KOMŠIJE: Zbrinuli bolesnog psa i brinu o njemu u ulazu zgrade!
No, vratimo se 16 godina unazad. Meda se u Miročku 6 “uselio” 2001. godine i to kao kastriran, mladi pas sa utisnutim brojem u levom uhu. Pošto mu je bilo dosadno bez partnera, na par dana bi se “odmetnuo” do grada, ali bi se vratio.
-Čak ga je šnaucerka Krona iz Krunske ulice prihvatala “na konak” ustupivši mu svoju fotelju. I tako sve do 2003. godine, dok se nije pojavio “Moša” u Medin a i naš život, mešanac sa jednim okom i ožiljkom oko vrata. I tako, Meda i Moša postaše nerazdvojni do leta 2015. kada je Moša uginuo zbog komplikacija sa bubrezima, a Meda ostaje sam okružen ljubavlju nas građana, a najviše mojom ljubavlju, priča nam Bojan.
Priznao je Boan, da mu je bilo teško da odmah prihvati Medu, jer je do 2000. godine imao predivnog dobermana Benija, koji je te iste godine uginuo.
BEOGRAD: Komšije se oprostile od psa koji je 15 godina živeo u kraju – ZBOGOM MEDO!
-Jednostavno nisam bio spreman za “novog” psa. Naravno, nikada mi nije predstavljao problem da pored svojih pasa, volim i poštujem pse, mešance kojih je uvek bilo po parkovima Mali i Veliki Taš . I dan danas, moja majka lekar i prof Medicinskog fakulteta u Beogradu, penzioner, hrani i leči pse, mešance koji kao “slobodnjaci” žive na par lokacija u Beogradu. I moja malenkost brine o preostalim “slobodnjacima” na području gde se, nažalost, gradi Beograd na vodi, dodaje Bojan.
Iako su pretežno bili napolju, ispred zgrade u Miročkoj 6 Meda i Moša su regulisali red i mir u ulici. Iako su mogli da budu udomljeni i da žive u stanu, ipak su hteli slobodu. Spavali su na stepeništu ispred zgrade ili se skućili u ulazu tokom zime i vrućina. Stanari su ih voleli, donosili im hranu i pazili ih a njih dvojica su im to vraćali lepim manirima, a i branili su stanare ukoliko osete opasnost. Naravno, bilo je i onih “dušebrižnika” koji njih dvojicu nisu baš voleli, ali su ih poštovali.
-Nažalost, iako vitalan 16-godišnjak, Meda je uginuo u velikim mukama zbog metastaze karcinoma kičme, okružen mojom pažnjom i ljubavlju dostojne takvoj pametnoj i lojalnoj životinji. Jeste, ja sam o njima najviše brinuo, ali ih je značajan broj komšija sa Taša ispratilo u “poslednju šetnju”. Na kraju, Meda je sahranjen pored Moše na mom placu, tako da su opet zajedno. Tu počiva i moj doberman, kao i ostali mešanci koje sam usvojio i koji godinama žive na placu, sklonjeni sa ulica, ispričao nam je Bojan.
Kaže da ne prođe dan da ga ne zaustave na ulici nepoznati ljudi, kako bi mu zahvalili što su poznavali Medu i Mošu. Zato su i angažovali profesionalnog slikara, da zabeleži uspomenu na Medu i njegovog drugara Mošu, koji je uginuo pre 2 godine.
