ZAJEČAR: Pismo devetogodišnje devojčice kojoj su otrovali psa!

Da deca govore, vole i osećaju iskrenije i čistije od odraslih, pokazao je primer koji nam je ovog dana stigao iz Zaječara. Nedavno smo vam pisali o masovnom trovanju nesrećnih životinja u Zaječaru, a jedna od žrtava ljudske zlobe bio je i pas Oki. Njegova najbolja drugarica ima samo devet godina ali to je nije sprečilo da svoje najčistije emocije prema njemu, ali i svim životinjama prenese na papir! Prenosimo vam njeno pismo, koje je posvetila Okiju ali i svim napuštenim životinjama, u celosti:
“Pre sedamnaest dana otrovali su mog najdražeg psa sa ulice. Zvao se Oki. Oki je imao divne tople oči, pa ga je moja drugarica Danica tako nazvala. Oki je uvek bio sa nama. Mene je često pratio do škole, mog tatu čekao na parkingu uvek u isto vreme. Onda bi nas dopratio do ulaza zgrade i tu ostajao sam. Išao je sa nama u šetnje i obožavao da se druži sa mojim psom.
Jednom, kada ga je udario kombi, Oki je nekako uspeo da stigne do dvorišta moje bake. Danica i ja smo ga negovale ceo dan, a uveče su ga ljudi iz “Udruženja Beta Zaječar” odveli veterinaru. Eto, tada je preživeo. Dugo ga je bolela šapa i nije mogao da trči, ali preživeo je. Kada se sasvim oporavio, Oki je počeo da nas prati na trening. Trčao je sa nama i skakao u dalj i svi su ga zavoleli. Trener je pokušavao da ga otera sa stadiona, ali Oki nije odustajao. Odustao je trener. Juče sam videla trag Okijeve šapice u pesku i sve se vratilo: naše druženje, trčanje, svađe kad juri za mačkama. Vratilo se i ono veče koje želim da što pre zaboravim.
Kao i uvek, Oki je i tada pošao u šetnju sa nama. Veselo je trčkarao sa našim psom. Kada smo se vratili u naselje, Oki je počeo da beži od mene. Nisam mogla da ga dozovem. Ostali psi su zavijali i trčali po parkingu. Shvatila sam da je Oki otrovan. Brzo sam utrčala u pekaru i pozvala mamu. Kada smo izašle iz pekare, on se tresao i strašna pena mu je išla iz usta. Počela sam da ga dozivam i molim da izdrži, mama je donosila neku hladnu vodu i polivala ga. Onda sam otrčala po Ivanu, jer sam mislila da samo ona može da mu pomogne. Ivana je iz “Udruženja Beta” i uvek nju zovemo kada je neka životinja u nevolji. Tata je dojurio. On uvek sve reši. Stigao je i Dejan iz Udruženja i krenuli su veterinaru. Tata se brzo vratio. Prvi put sam videla suze u njegovim očima. Prvi put tata nije rešio moj problem. Oki je uginuo. Nisam znala da psi koji su otrovani tako pate. Mislila sam da samo utonu u san i da se više ne probude. Ne! Grče se, tresu, pene, modre, cvile. Još uvek čujem to zavijanje pasa. Žao mi je što kad pomislim na Okija pomislim na to veče. Još uvek, kada ulicom prođe neki auto, mi viknemo: ,,Oki,pazi!” Onda se setimo i ne pričamo o tome. I sanjam. Sanjam svake noći da su otrovali nekog drugog. Ujutru shvatim da su još uvek tu, u naselju, da je novi dan i prilika da im pomognem.
Danica i ja ih hranimo, šetamo, dresiramo ih, da bi lakše našli dom. Komšije nas stalno grde i kažu da će nam psi preneti neku strašnu bolest ili nas ujesti. Mi četiri godine brinemo o napuštenim životinjama i zdrave smo! Samo smo tužne što neki ljudi nemaju srca. Oki, puno nam nedostajes, da znas. I nikada te nećemo zaboraviti”…

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Google+0