BALADA O TUŽNOJ KUJI: Oči su je od plača, počele da peku, štence su joj bacili u reku!

Putem naše Fejsbuk stranice javio nam se Nikola sa svojom pesmom, “Balada o tužnoj kuji”. Ova pesma će dirnuti srca natvrđih ljudi i toliko je emotivna da mi nismo mogli zaustaviti suze. 

Pročitajte pesmu: 

BALADA O TUŽNOJ KUJI

Jutros, malo pre zore,

tamo gde se snovi roje,

jedna kuja žuta okotila je troje.

I kao da joj srce postalo je veće,

mahala je repom,

cvileći od sreće.

Zavijala tiho,

sluteći da čeka je bajka,

najponosnija bila je,

jer postala je majka.

Suze su bile poklon od sreće,

sijale su najlepše

kestenjaste oči pseće.

Taj osećaj

mogao je srce da joj sledi,

radovala se svemu onom’ što joj sledi.

I bila je srećna,

najsrećnija kuja,

nesluteći da sunce zameniće oluja.

Nije stigla još

ni sve da ih sliže,

neka ruka počela štence je da diže.

Cvilela je,

počela da skače,

plakala je, sve jače i jače.

I komšijski su psi krenuli da laju,

na jauke tužne kuje,

kojoj štence otimaju.

Kao da je pogledom,

najlepšim na svetu,

počela da moli,

da uzmu joj sve drugo,

samo ne ono što najviše voli.

Uspravljenom glavom ka nebu lajala je,

najtužnijim glasom, nemoćna, sama,

moleći za ljudskim spasom.

Ali jauk žute kuje,

kao da niko nije želeo da čuje.

Plačući dugo snagu je gubila,

gledajući kako štence joj odnose,

kao da u srcu srce je ubila.

Oči su je,

od plača,

počele da peku,

štence su joj bacili u reku.

Vrištala je;

i nebo je čulo tužni lavež majke,

čovek bez duše

prekin’o je početak jedne pseće bajke.

Sklupčala se na hladnom’ betonu,

mokra i jadna,

izmučena, sama,

umorna i gladna.

Od bola i tuge prestala da jede,

bez štenaca njenih dani joj ne vrede.

I nije još dugo lutala sa bolom,

usamljena glava, ubrzo je otišla u večnost da spava.

Autor: Nikola Vukoje

POGLEDAJTE BONUS VIDEO SA PETFACE YOUTUBE KANALA: