Gubitak kućnog ljubimca je sigurno jedna od najtežih stvari koje se mogu doživeti. Ne postoje reči utehe, izgubiti prijatelja, člana porodice… potrebno je mnogo vremena da se izborimo sa tugom. Oni koji se suoče sa ovakvim strašnim događajem različito reaguju. Neki pišu pesme, snimaju potresne video materijale, postavljaju objave sa fotografijama… ali svi to rade iz srca, žaleći, i boreći se sa neizmernom tugom.

Džon Pointer je muzičar koji je izgubi svog ljubimca Benija. Kako bi se izborio sa tugom koja ga nije napuštala napisao je dirljivo pismo. Ali, to pismo nije bilo upućeno njegovom umrlom prijatelju. Bilo je to pismo u prvom licu od Benija, namenjeno njegovom Džonu ali i svima koji tuguju.

Pročitajte i ovo: MIRNO SPAVAJ, NEĆE TI SE VRATITI… Najtužnija objava ikada!

„Juče je bilo čudno. Nisam mogao da ustanem iz kreveta. Momak sa kojim živim me je podigao. Pokušao sam da ostanem na nogama, ali one me nisu slušale. Rekao je: „Ne brini, imam te druže“. Odneo me je dole i izašao napolje. To je bilo tako lepo od njega. Toliko sam morao da piškim, samo sam morao da odem tamo gde me je spustio.

Obično ne bih, ali oboje smo odlučili da napravimo izuzetak od pravila. Krenuo sam niz parking ka onom mestu gde svi psi poput mene idu da kake. Osetio sam kako mi se šape vuku po zemlji. „Kako čudno“, pomislio sam. Onda sam odjednom morao da kakim, stvarno gadno. Nasred parkinga. Normalno, ne bih to uradio. To je protiv pravila. Moj čovek je počistio. On je dobar u tome. Osećao sam se posramljeno, pogledao sam ga, a on je rekao: „Hoćeš da nastaviš da hodaš, druže?“

Hoću, ali bilo je iznenađujuće teško. Dok smo stigli do kraja parkinga, zavrtelo mi se u glavi. Pokušao sam da se popnem na malo brdo i zamalo sam se prevrnuo. Nisam mogao da shvatim šta se dešava. Ponovo me je uhvatio i pomilovao me. To je bilo dobro. Podigao me je i odneo kući. I dalje sam bio zbunjen, ali mi je bilo drago što nisam morao da hodam do kraja nazad. Bilo mi je tako drago što sam legao na svoj krevet. Moj čovek me je mazio govoreći: „Ne brini, druže. Imam te.”

On sve čini boljim. Opipao je moje šape i povukao mi usnu. Rekao je: “O druže, je li ti hladno?” Lice mi je bilo hladno, šape su mi bile hladne. Poslao je poruku nekolicini ljudi i vratio se da me pomazi. Nekoliko minuta kasnije stigla je još jedna osoba. On je jedan od mojih omiljenih, a zove se Jai. Pomazio me je i rekao mom prijatelju: „Da ga pokrijemo?“ Stavili su ćebe preko mene, i vau… to je bilo dobro.

Pročitajte i ovo: MAJKA PAS, NJENE BEBE… Niko nije prepoznao patnju četiri nedužne duše.

Opustio sam se i oboje su me mazili, ali su oboje počeli da plaču. Nikad ne želim da plaču, slama mi srce. Moj posao je da im učinim da se osećaju bolje, a ja sam bio samo malo umoran i hladno mi je. Ulazio sam u san i izlazio iz njega, a oni su uvek bili tu, pazili da sam dobro i ćaskali jedno sa drugim. Tokom dana, moja čovek je nekoliko puta telefonirao i provodio dosta vremena sa mnom. Čuo sam ga kako kaže: „Sutra u 9 ujutro… ok… da… reći ću ti ako se nešto promeni. Hvala dr Mekdonald.” Pozvao je nekog drugog i rekao: “Žao mi je, moram da otkažem večeras.” Onda, dok sam tonuo u san, mislim da sam ga ponovo čuo kako plače. Uveče je naišlo još mojih omiljenih ljudi. Svi su bili tako dobri. Polizao sam njihove suze kada bi se dovoljno približili mom licu. Šaputali su mi slatke stvari na uvo i govorili mi da sam dobar dečko…

Kasnije uveče, osećao sam se dovoljno dobro da ustanem i odem do vrata da vidim ko ulazi. Bilo je iscrpljujuće ali želeo sam da ih sve vidim. Čuo sam kako moja osoba kaže nešto poput: „To je prvi put da se danas podigao“ Činilo se da je svima drago što sam ustao iz kreveta. I ja sam bio, ali vau… nakon što je uzbuđenje nestalo, bilo je tako iscrpljujuće kretati se. Nakon što je poslednji posetilac otišao, moj prijatelj me je izveo napolje da obavim ono što je on nazvao, „svoj posao“. Vratili smo se unutra i kada smo stigli do dna stepenica, izgledale su duplo strmije i deset puta duže nego što sam ih se sećao.

Pogledao sam prijatelja, a on je pogledao mene. Rekao je: „Ne brini, imam te druže“, i poneo me gore. Onda je postalo još bolje! Umesto da spava u mom krevetu, pozvao me je da spavam na njegovom krevetu. Dozvolite mi da ponovim: Morao sam da spavam u krevetu sa svojim prijateljem! Bilo mi je tako lepo biti tako blizu njega. Pomislio sam: „Ovde pripadam. Nikada ga neću ostaviti.” Ipak, nisam se osećao dobro i ponekad mi je bilo teško disati. Čini se kao da je počelo pre nekoliko meseci. Igrali smo se i jednostavno sam se onesvestio. Ne znam šta se dogodilo, ali mislim da sam prestao da dišem. Mogao sam da čujem svoju osobu kako me zove. Nisam mogao da pomerim ni mišić. Podigao mi je glavu i pogledao me u oči. Mogao sam da ga vidim tamo, ali nisam mogao da mu poližem lice. Rekao je: “Beni, jesi li dobro?” Nisam mogao da odgovorim. Pogledao me je i rekao: „Ne brini druže, razumem. Ja sam tu.” Počeo sam da se vrtim u mraku, ali onda su mi pluća duboko udahnula i ponovo sam mogao da vidim.

Pročitajte i ovo: AGATA SJAJI U SVOJOJ LEPOTI – Izbačena, gladna, šutirana…

Išli smo kod nekih doktora i od tada sam čuo mnogo reči kao što su „kardiomiopatija“, „rak“ i „otkazivanje bubrega“. Sve što znam je da se ponekad osećam dobro, a ponekad… znaš… jednostavno ne. Moja osoba mi daje tablete. Jutros sam čuo kako moja osoba ustaje i tušira ​​se. Vratio se u sobu i tako lepo mirisao. Pomogao mi je da ustanem, ali ovaj put sam mogao sam. Stigli smo do vrha stepenica, i vau… ponovo su izgledale dugačke i strme. Rekao je, „Ne brini, ja ću,“ i poneo me dole. Uradio sam svoj posao i vratili smo se unutra. Otvorio je konzervu, zaista, zaista ukusnu konzervu hrane za pse. O, čoveče… Volim te stvari! Džej se ponovo pojavio. Kakvo prijatno iznenađenje! On i moja prijatelj su izgledali zabrinuti, ali svi su me mazili. Delovalo je pomalo kao predstava, gde su svi glumci bili tužni, ali su se pretvarali da su srećni.

Ubrzo nakon toga, pojavila se još jedna osoba. Nosila je doktorske pantalone, a ja sam se naslonio na nju. Čuo sam ih kako pričaju. Svi su gledali u moje desni, i osećali moje šape. Čuo sam da je doktorka u pantalonama rekla: „To je tvoja odluka, ali on je definitivno loše. Ne želim da te nagovaram, ali gledajući njegov nedostatak boje, iskreno sam šokirana što čak i ustaje. Pored šapa i čeljusti, pogledajte ovde…” pokazala je na moje lice, „Ovo bi trebalo da bude roze. Skoro je belo, i na ivici je žuto.” Moja osoba i Džej su ušli unutra da razgovaraju o nečemu. Kada su se vratili, čuo sam svog prijatelja kako kaže: „Slažem se. Ne želim da čekam da bude u agoniji.” Pa smo ušli unutra. Istini za volju, osećao sam se prilično loše, iako sam hodao.

Činilo se da mi je cela glava hladna, šape su mi se smrzavale, a zadnje noge nisu radile kako treba. Doktorka u pantalonama je rekla: „Samo ću mu ovo staviti u mišić. To je sedativ. Onda ću se vratiti ovamo, a ti ga možeš voleti dok ne zaspi.” Moja osoba me je poljubila u lice i pogledala me u oči. Trudio se da ne zaplače. Gospođa u pantalonama mi je dala injekciju nečega u nogu. Samo sam pogledao svog prijatelja. On je tako sjajan. Uvek ću biti uz njega. On i Džej su me mazili i govorili najlepše stvari – kakav sam ja dobar pas, kakav sam dobar posao uradio, koliko su zahvalni što me imaju u svojim životima. Posle nekog vremena, moj um je počeo da zuji. FOCUS! Osvrnuo sam se na svoju osobu. Mnogo ga volim. Opet sam zalutao. FOCUS! Mogu da vidim svoju osobu. Mnogo ga volim. Uvek ću biti uz njega. On to zna. Jesam li pospan? FOCUS! Uvek ću ga gledati celim srcem… Gospođa u pantalonama je rekla: „Mora da ima neverovatnu volju da ostane sa tobom. On se ne predaje.”

Moj prijatelj je ugušio suze i rekao: „Znam. Ovaj momak živi za mene. On je najposvećenija duša koju sam ikada sreo…” Naslonili smo se glavama i zatvorili oči. Osećao sam se dobro. Ne mogu to zaista da opišem. Pogledali smo se ponovo. Osetio sam kako me on i Džej maze i čuo sam kako mi govore. Toliko me vole. Koliko sam ja srećan? Tada sam osetio hiljade ruku kako me maze. Svi koje sam ikada poznavao i voleo bili su tu, mazili su me, češali me po ušima i ono mesto ispod kragne zbog koje mi se noga pomera. Svako treba da proba ovo.

Onda sam osetio da mi doktorska pantalona dodiruje nogu. Dok su me svi mazili, doktorka u pantalonama mi je stavila još jednu iglu u nogu, ali ovog puta, kako je tečnost ušla, moje noge su zarasle! Moja kolena su bila savršena! I dok sam to nešto prolazi kroz moje telo, moj rak je nestao! A onda su mi bubrezi bili zdravi! I konačno, čak je i moje srce bilo celo, i zdravo! Osećao sam se kao da su sve moje bolesti nestale. Neverovatno! Video sam svoju osobu, i Džeja, i damu koja živi u našoj kući, Šeli. Prišao sam da pogledam. Izgledalo je kao… Ne znam. Nekako je ličilo na mene, ali onako kako sam izgledao kada sam se osećao stvarno bolesno ili iscrpljeno. Lice je bilo zamućeno, tako da nisam mogao da kažem, ali taj jadnik je izgledao kao da je patio. Mogao sam da kažem da je čoveku i laknulo i da je bio veoma, veoma tužan. Mnogo ga volim. Pogledao sam tu školjku u obliku mene, i pogledao sam njega… Mislim da je bio tužan zbog te školjke. Skakao sam po sobi, kao klovn, ali izgledalo je kao da žele da budu tmurni i da se usredsrede na ono što su mazili i ljubili. Ali moja čovek je definitivno bio tužan. Naslonio sam se na njega, kao što sam to činio milion puta ranije, ali nije bilo isto. Osećao sam se kao da je njegovo telo oblak i prošao sam pravo kroz njega. I tako sam mu prišao, seo kao dobar dečak, a moje srce je šaputalo njegovom: „Ne brini, druže. Ja sam tu.” Nikada ga neću ostaviti. On to zna.”

Izvor: 3milliondogs.com