Priče o psima koji žive na ulici su gotovo uvek iste. Rođeni na ulici, izbačeni kao štenci, ostavljeni kada više nikome nisu bili potrebni… Uglavnom su nevidljivi, ako ih neko i vidi – najčešće im smetaju i trude se da im bude još teže. Srećom ima i onih koji žele da pomognu, ali neretko se dešava da njihova objava na društvenim mrežama u kojoj mole za pomoć i drugih izaziva i krajnje negativne reakcije.
Priča o jednom običnom, crnom psu u blizini Beograda, u Umčarima predstavlja primer o tome kako dobra namera nije uvek pravilno prepoznata. Generalno, obaveštavanje o napuštenim i uličnim psima kojima je potrebna naša pomoć postalo je uobičajeno na društvenim mrežama i upravo zahvaljujući tome mnogi psi i mačke su dobili veterinarsku negu ili pronašli nove domove.
Pročitajte i ovo: PSI ZASLUŽUJU BOLJE LJUDE! – Ostavljena sa 18 godina!
Međutim, kada se malo bolje pogleda, komentari koji prate ovakve objave nisu uvek u skladu sa deklarisanom željom da se pomogne. Nisu retki komentari tipa: Šta ste samo slikali, što niste uzeli psa/mačku? Zašto ne sklonite psa? Zašto niste pomogli?… i slično. Nekada su takvi komentari krajnje zluradi, cinični, pa i zli.
Ovaj pas je sam. Preživljava na ulici u bolovima. Šepa na jednu nogu, na drugoj nozi ima ozbiljnu, otvorenu ranu. Na njušci otok koji ukazuje na mnogobrojne zdravstvene probleme. Uplašen je, kada god mu ova žena koja ga hrani priđe, ponizno podvije rep u strahu da ne dobije udarac ili grdnju. Njemu je svaki dan muka, a po rečima žene iz objave njoj se čini da mu se stanje pogoršava.
Ona nema mogućnosti da preuzme brigu o nesrećniku. Živi kao podstanarka sa dva psa i dve mačke koje je ranije sklonila sa ulice. Jednostavno, ne može da pomogne ovom psu drugačije nego da mu donosi hranu i da moli sve druge koji imaju više mogućnosti da pomognu.
Pročitajte i ovo: PRETUČEN I IZBAČEN NA ULICU! Komšije ne žele da se mešaju!
Čini se da nismo spremni da razumemo da ljudi koji postavljaju objave u kojima obaveštavaju o postojanju napuštenih i nemoćnih nemaju mogućnosti da učine više. Mnogi već imaju i više ljubimaca nego što i sami mogu da hendluju, nemaju prostornih i organizacionih mogućnosti, finansijskih sredstava…
Da li ih zbog toga treba osuđivati? Da li su oni krivi što su se životinje koje objavljuju našle u tako teškim i stravičnim situacijama? Da li ih treba osuđivati što nisu u mogućnosti da učine više? Naravno da NE. Mnogo je bolje da postavimo sami sebi pitanje: šta mi sami možemo da učinimo da pomognemo. Od osude i zluradih komentara nema vajde. Ova žena je uradila i čini sve što je u njenoj moći da pomogne. To je mnogo više od onih koji samo sede i komentarišu.
Ne zaboravimo, za to vreme, dok se čudimo, kunemo, osuđujemo, pa čak i one koji pomažu, ovaj pas se nada čudu. I to ne samo čudu da će neko doći, skloniti ga sa ulice, pružiti mu veterinarsku pomoć i negu, potruditi se da dobije pravi dom, već i čudu koje znači da ćemo postati bolji i prepoznati u svakoj dobronamernoj akciji dobro u ljudima. Bez osude.
Izvor: Facebook Aredhel Noldor
