Naslovna VESTI PSI “Noćas sam umro”: Priča jednog psa, koja je rasplakala region!

“Noćas sam umro”: Priča jednog psa, koja je rasplakala region!

0
Priča jednog psa petface

Priča jednog psa koju je objavila stranica “Peticija protiv ubijanja pasa lutalica” u ovom trenutku je preko hiljadu ipo puta! Rasplakala je nas, kolege, Srbiju, region. Priča jednog psa koja nas vraća u realnost i tera da se zapitamo – koliko je ljudskosti u nama ostalo! Posvećena je svim vlasnicima i opomena je svima koji su NAPUSTILI ili POMISLILI DA NAPUSTE SVOG PSA!

PRIČA JEDNE LUTALICE zbog koje svi danas plaču!

“Da li se sećaš kada si me kao sasvim malog doneo u svoju kuću, ušuškanog u unutrašnjem džepu tvoje jakne? Svi su se radovali kada sam stigao. Bili su to najsrećniji dani mog života. Spavao sam sa vama u kući, igrali ste se sa mnom, vodili me u šetnju i hranili finom hranom.

Vremenom kao da ste izgubili interesovanje za mene. Uvek sam za sve bio kriv. I kada se radujem kada dođete sa posla i kada lajem. Nisam više znao kako da se ponašam.

Priča jednog psa petface

U kuću me više niste puštali. Dane i noći sam provodio u dvorištu, njuške priljubljene uz staklo terasnih vrata da bih mogao da vas gledam i zamišljam da sam sa vama. Ponekad sam samo tiho zacvileo. Što od gladi, što od tuge. Ponekad sam blago grebuckao po staklu, želeći da me primetite.

Jednog dana kada si došao sa posla, kao i uvek sam ustao, mahao repom i tiho zalajao da bih te  pozdravio. Ti si me grubo uhvatio za kožu i odvukao u zadnji deo dvorišta. Vezao si me debelim lancem za drvo. Stavio si pored mene jedno bure i šutnuo ka meni prazne činijice.

PRIČA KOJA TOPI SRCA: Džoš je pudla, koja NIKADA NEĆE PROHODATI, ali srećom ima sjajne prijatelje!

Celu noć sam plakao, celu noć sam razmišljao gde sam pogrešio. Toliko sam te voleo. Sve bih uradio za tebe. Ti i tvoja porodica ste bili centar moga sveta. Zašto me nisi voleo, barem malo?

Sve ređe ste me obilazili. U zadnjem dvorištu sam se osećao zauvek zaboravljen. Nisam više mogao ni da vas vidim. Danima sam bio bez hrane i vode. Ponekad parče starog hleba. A nekad ni toliko. A ja, ja sam te i dalje voleo. I da sam mogao da pričam, tražio bih da mi sve oprostiš i da me samo jos jednom zagrliš kao onda kada sam bio štene.

Ubrzo je došla zima. Znao sam da će za moje izmučeno telo biti pogubna. Metalno bure je toliko bilo hladno da nisam mogao da uđem u njega, jer mi je u dodiru sa kožom pravilo bolne promrzline. Kada je padala kiša, mokar sam se tresao, dok su se kapi kiše ledile na mojoj koži. Bol je bio neopisiv. Oduzimale su mi se noge, trnulo mi je telo, jaukao sam od bolova. Niko me nije čuo, ni ti, ni tvoja porodica, ni komšije. Ili niko nije želio da me čuje.

Noćas sam konačno umro. U mukama, gladan, žedan, bolestan, nevoljen, na lancu koji me je zauvek zarobio, u buretu koje je ledilo moju kožu. Da li ćeš zaplakati kada nađeš moje smrznuto telo? Da li ćeš zažaliti što si mi to uradio? Da li ću ja biti poslednji pas koga ćeš ubiti?

Ne brini, ja sam ti sve oprostio“.

Priča je inspirisana životima hiljada pasa koji su umrli zarobljeni na lancu. Ne dozvoli da jedan takav pas upravo umire u tvom komšiluku, u tvojoj ulici, u tvom gradu. Reaguj!

POSTAVI ODGOVOR

Napišite svoj komentar
Unesite vaše ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.