Iz popodnevne dremke trgnulo me je lajanje moja dva psa, a zatim pucanj, pa još jedan. Instinktivno ih prizivam sebi, one beže svaka na svoju stranu, prestravljene. Približava se najomraženiji deo godine od kako sam postala vlasnik prvog psa pre više od trideset godina. Nova godina, Badnje veče, Božić.

Okićeni petardama. Obeleženi mojim najvećim strahom da će im otkazati srce od straha, od izbezumljenosti kada dođe ponoć, a ja nemam bunker pod zemljom da ih sakrijem i poštedim svega. Trebalo bi da to budu neki lepi, srećni datumi kada počinje sve ispočetka i svi smo lepo obučeni, slavimo i trpeza je bolja nego ostalih dana.

Pročitajte i ovo: VEEELIKA ZABLUDA: kratkodlaki psi se ne linjaju!

Poslednjih trideset godina provodim novu godinu u plakaru sa jednim, a sad sa dva psa. Stavim im neku rastegljivu traku preko ušiju, pa dodatno rukama stegnem uši, al ne vredi, životinja je to, čuje da puca i srce hoće da joj iskoči iz grudi. Ne brini, evo još malo, sad će da bude gotovo, proći će, ne brini, tu sam ja za tebe zauvek. I u krug, ne brini, evo još malo…

A veče se pretvorilo u pravi rat napolju, u takmičenje ko je nabavio više petardi i vatrometa. Pretvorio se u večnost u mraku plakara sa dva prestravljena živa stvora koja ne razumeju šta se dešava. Jedan sat posle ponoći, ja više nemam vazduha u onom malom prostoru, kaputi stoje kao stare teške kulise preko nas, ispod mene gomila nekih ćebadi i jorgana, menjaju udobno sedište u pozorštu, a mi čekamo kraj te odvratne predstave na koju nisam želela ni da dođem jer sam je gledala već trideset puta.

Sve je u njoj odvratno, glumci koji glume neke bezosećajne, nevaspitane tipove, scenografija je ulica, mokra i hladna, muzika su eksplozije, svetla nema, ni početka ni kraja, ni pauze, niti ičeg dostojnog aplauza. Maštam kako oblačim haljinu i cipele i imam lepu frizuru i šminku i pljubim ih obe u njušku i kažem im srećna vam nova godina, vidimo se pred zoru.

Pročitajte i ovo: DIRLJIVO OPRAŠTANJE mladića od svog psa posle 12 godina

Odlučim prošle godine da se dobro spremim i pripremim za ono što dolazi.

• Kao frizer za pse imam posebne trake koje jako stisnu uši da psi ne čuju zvuk fena, dva komada, stavljam u 21h
• Sve šetnje i potrebe se obave isključivo na povocu do 21h, bez povoca pas koji čuje petardu beži kao izbezumljen. Mogu da ga udare kola ili da se izgubi (čipovanje i obeležavanje pasa je zbog ovakvih situacija izuzetno važno)
• 30h zatvaraju se roletne, zavese, svi prozori, sve gde se vide eksplozije vatrometa i pojačava se muzika i TV na najglasnije
• Sipam sebi piće, i ja sam živ stvor

• Kombinacija sarma i ruska salata su ispred mene
• Nazdravljam sa psima, one izgledaju kao dve foke sa onim trakama na glavi
• 00h Počinje rat napolju, ja pevam na sav glas, njih dve pokušavaju da skinu one trake, ja ih stavljam ponovo. Za sada nam dobro ide.
• Ponoć. Napolju je smak sveta. Njih dve leže pored mene i pogledom me pitaju: Šta je ovo? Čega se ovo igramo? Daš malo te sarme? Gde je tebi traka na glavi?

Srećna i vama, ljubim ih u njuške. Hvala vam što ste tu za mene. Bez vas bi život bio samo tamo neki život. Uz vas je svaki moj dan praznik, ne treba mi glupa nova godina.

Sandra Todorović, Salon Zappa & Joe