Naša redakcija je pronašla pismo, priču jednog psa u beogradskom skloništu, skloništu Udruženja Zoi. Ovo pismo je izašlo iz srca male Olivie, a mi vam ga prenosimo u celosti:
“Jednom sam imala dom, tako sam ja to doživljavala. Bila sam ponekad i na krevetu, pa nisam zamerala kada me izbace napolje, vežu na lanac. Nisam zamerila ni kada su dosli dani da sama šetam po naselju, mislila sam proći će i opet ću biti na krevetu, nadala se.
PROČITAJTE I:
BRAVO BRAVOOO: Pas je sam došao u apoteku i ZATRAŽIO POMOĆ, a ona je odmah dotrčala! (VIDEO)
Danima je ‘moj čovek’ bio uznemiren, izbegavao moj pogled, mislila sam da ga nešto muči, posao, porodica. Mi, psi, imamo tu manu da nalazimo opravdanja za svoje ljude, manu da ih ne napuštamo, ne bacamo po kanalima. Oprastamo, i ja bih oprostila, ali nemam kome, on me ne želi nazad.
Mala sam, imam svega 15-ak kilograma, možda na slikama izgledam kao velika devojka, ali slike varaju. Imam oko dve i po godine, sterilisali su me. Malko sam, kada upoznam nove ljude uplašena i nepoverljiva, nemojte mi zameriti, jer me je mnogo ljudi već povredilo. Ali ako osetim da me volite, uzvratiću, voleću Vas onako kako to mi, psi, radimo jako, iskreno i dok sam živa.
I da Vam kažem, ne moram da budem na krevetu, dovoljna mi je i kućica u Vašem, lepom, ograđenom dvorištu. I ako nemate prevoz, a živite u Beogradu i Vojvodini, ni to nije problem, ako ćete me voleti.
Vaša Olivia.”
Šta dodati…
