Društvene mreže su poslednjih godina postale najbolji medij za pokazivanje kuca, maca i ostalih životinjica, njihovih tužnih priča i poziva na udomljavanje. Sporednje oko toga da li treba udommiti pas ili ga kupiti večita je tema. Zato je portal mojnovisad.com sproveo interesantno istraživanje.
Iako aktivisti za prava životinja smatraju da do svesti ljudi još uvek nije dovoljno doprla ova ideja, ima i onih koji se žale da su poruke dosadne i da niko ne može da ih natera da udome životinju ako već žele da kupe određenu pasminu. Dešava da se ove dve grupe žestoko posvađaju ispod postova na Fejsbuku i da do iznemoglosti navode svoje argumente, unapred shvatajući da ih “suparnička” strana ni ne čita već samo dalje gura svoju priču.
Novosađanka Gordana ima udomljena dva psa i jednu mačku i godinama se trudi da spasi što više napuštenih životinja sa ulica.
PROČITAJTE I:
UNEO JE SVETLOST: Slepom psu doveli su štene i sada ga ono vodi kroz život!
–Ne razumem kako neko može da kupi psa pored toliko predivnih i umiljatih napuštenih koji se bore za život. Oni nisu ništa manje vredni od njihovih ljubimaca sa pedigreom. Smatram da su u pitanju kompleksi i da ljudi na taj način žele da steknu neki status što je smešno. Za to vreme stradaju mnogi koji nisu birali da budu rođeni… – navodi Gordana.
Dragana, s druge strane, ne razmišlja na taj način, obožava svog kupljenog mopsa, upravo traži “devojku” za njega, a za one koji nisu imali toliko sreće da imaju svog gazdu, kaže da je najhumanije da budu uspavani, da se ne bi mučili.
Ovakvi stavovi su, kažu aktivisti, neprihvatljivi, te podsećaju da po gradskom programu, životinja ima pravo da živi na ulici i da neki napušteni psi žive lepše nego oni sa neodgovornim gazdama. Takođe, upoznali su nas sa zanimljivom činjenicom da je novosadski kampus pre nekoliko godina proglašen za pet frendli zonu i da životinje koje žive tamo čak imaju i udruženje “Čuvari kampusa“koje brine o njima. Naravno da bi bilo najbolje da svi oni nađu svoj dom ali, do tada, oni su briga “svih nas”.
Razgovarali smo s našim sugrađanima koji su udomili životinju sa ulice ili iz gradskog prihvatilišta, a i sa onima koji su se ipak odlučili da u svoj dom donesu “psa sa papirima”. “Udomitelji” kao osnovni razlog navode humanost, odnosno predivan osećaj koji imate kad spasite nečiji život, kao i činjenicu da je život svakog bića jednako vredan, dok “kupci” uglavnom žele da znaju šta ih očekuje sa određenom rasom i nisu spremni na velika iznenađenja. Oni koji su izričiti u tome da će uvek samo udomljavati kažu da su njihovi psi unikati, da su zahvalni što su spaseni i da su sa svojim izgledom – koji je rezulat mešavine više rasa – prelepi i neobični.
“Udomitelji” podsećaju i na to da, ako baš želite rasnog psa, možete i njega da usvojite, te preporučuju da posetite bilo koje prihvatilište i bićete iznenađeni koliko ima napuštenih staforda, retrivera, rotvajlera, labradora, vučjaka, a desiće se da naiđete i na pudlu pa čak i na škotskog ovčara ili bigla. Ni oni ne dobijaju sreću rođenjem i često se sudbina surovo poigra i sa njima. Neretko se desi da se psi iz odgajivačnica nakon kupovine dugo leče od nekih bolesti, a postoji i mišljenje da su mešanci otporniji.
Daniela nije imala dilemu nakon što joj je uginuo ljubimac. Bez razmišljanja je odlučila da pruži dom nekom psu koji se nalazi u gradskom prihvatilištu u Šangaju. Kao razlog za udomljavanje navela je to što smatra da napušteni psi imaju puno ljubavi za čoveka i da joj se čini da oni stalno traže nekoga da vole. Dok je obilazila azil i posmatrala napuštene pse, svi su lajali osim, sada već njenog Milutina koji je jedini bio miran. Stali su kod njegovog boksa i rodila se ljubav. Milutin je našao sreću u njenoj porodici, a kako kažu, oni su još srećniji što su dobili predivnog prijatelja. Daniela kaže da je Milutin unikat, da za njih nema lepšeg psa i da “voli što je tako blesav, to popravi i najgori dan”. Čini joj se da se svest ljudi menja jer primećuje da sve više ima udomljenih pasa i veoma je srećna zbog toga.
–Moram još jednu drugaricu da ubedim da odustane od kupovine i da dom pruži psu iz prihvatilišta ili sa ulice i onda ću biti još srećnija – završava Daniela.
Aleksandar se pak zaljubio u rasu. Oduševljen je inteligencijom, izgledom i atletskim sposobnostima border kolija, a pošto je želeo štene koje će odgajati od početka, morao je da kupi budućeg ljubimca. Pre konačne odluke dobro se raspitao, proučio sve karakteristike, da bi bio siguran da će moći da “izađe na kraj” sa novim članom porodice. Iako voli sve pse, nije popustio pred nagovorima prijatelja da udomi ljubimca i kaže da je zadovoljan izborom i da obožava svoju Lasu.
Za razliku od njega, Varvara je sa nepunih 19 godina spontano počela da dolazi do informacija kako se u tadašnjim šinterajima tretiraju i ubijaju napuštene životinje i tada je odlučila da udomi psa. “Od malena sam ih viđala na ulicama ali o tome kako zaista izgleda njihov život nisam ništa znala”, kaže nam ova Novosađanka. Kao devojčica imala je rasne pse ali, bez obzira na to, pomislila je da želi da usvoji jednog iz azila. Nije htela da bira već da kući povede onog za kog se još niko nikad nije raspitivao.
–Kada sam tu ideju iznela prijatelju, on mi je rekao da je skoro spasao jednu ženku sa ulice koja je trudna i uskoro treba da se ošteni. Pristala sam da je uzmem jer mahom niko nije hteo ženke. Iako nisam ni videla kako izgleda stigla je kod mene i bila je preslatka. Zove se Arnauta i ima devet i po godina. Mislim da je vrednost živeti sa bićem kom si spasio život – kaže Varvara, prenosi mojnovisad.com.
Nada se ceo život bojala pasa, ali njena deca su odlučila da to promene i da u kuću dovedu štene kog se mama sigurno neće plašiti. Pošto su znali da ona ne podnosi životinjske dlake u stanu, a imali su i problema s alergijom, bilo im je važno da se pas ne linja, te su kupili maltezera. Nada kaže da se sve manje boji pasa od kako imaju Bilija, opustila se i uživa u svakoj šetnji sa svojim čupavim drugarom i iz ove perspektive joj nije jasno zašto do sada nije imala psa.
Bisera je emotivno opisala svoj prvi susret, a zatim i život s Vučkom:
–Pre par godina, kada su mi se svi svetovi raspadali, u snegu sam pronašla crnu grudvicu. Postoje trenuci kada ne možeš da okreneš glavu. Ubrzo nakon toga moj život je bio zakrpljen najlepšim nitima ljubavi i bogatiji za novi beskraj, koji mi je moj čistokrvni Limanac podario. Vučko, moj Svetionik – navodi ova Novosađanka.
Radomir je pre nekoliko godina kupio štene šnaucera. Razlog je bio taj što je hteo unapred da zna šta može da očekuje od psa, a to mu je bilo važno jer ima dete. Privukao ga je stabilan karakter rase i činjenica da se linja manje od večine pasa. Želeo je i da izbegne iznenađenje po pitanju veličine ljubimca.
–Pre nego što smo dobili dete imali smo mešance i poslednji je prerastao sva naša očekivanja. Kad vidite malo lajavo biće, ne znate da li će imati 20–25 kilograma što nam je bilo prihvatljivo, ili čak 35 koliko je imao naš poslednji mešanac. Ovaj put znao sam šta hoću i kupio sam Lunu znajući da će biti srednjeg rasta i poslušna – zaključuje Radomir.
S druge strane, Tamara ima usvojene pse preko 25 godina unazad. Bilo je tu “šapica” spasenih iz kontejnera, zatim iz starog šinteraja, neposredno pre eutanazije, nekoliko njih je nađeno u komšiluku i prihvaćeno u topli dom. U jednom momentu, ona i njena majka u stanu su imale osam spasenih duša. Trenutno ima Leksi, udomljenu pre šest godina iz novosadskog udruženja Spans,Lili koja je spasena sa ulica Mladenovca pre pet godina i Žuću kog je sklonila sa obale Dunava da ga izleči od krpeljske groznice i posle nije imala srca da ga vrati nazad. Kaže da nikad ne bi kupila psa i ne dopada joj se što je grad pun “malih belih” kao i rasa koje spadaju u borbene i potencijalno opasne pse. Duge šetnje sa svojim malim “čoporom” pomažu joj da se relaksira nakon napornog dana na poslu.
PROČITAJTE I:
POSLE OVOGA NEĆE BITI DILEME: Pet razloga zbog čega su psi najbolji „lek“ bez neželjenih dejstava!
Da ne bi sve bilo crno-belo, pobrinula se i treća grupa naših sagovornika. To su ljudi koji su prvo kupili psa, a zatim primetili na stotine napuštenih četovoronožaca i krenuli u akciju njihovog hranjena, udomljavanja i spasavanja, kao i oni koji su, pored kupljenog, udomili barem još jednog napuštenog.
Tu je i Dejan. On je udomio kupljenog psa, a evo kako je to bilo: “Drugarica je kupila štene na Najlonu. Vikendom je putovala pa sam ja dolazio da je hranim i čuvam”. Kaže da se ljubav javila na prvi pogled. Ubrzo je shvatila da nema dovoljno vremena da se posveti ljubimcu pa ju je on usvojio. “Mala pufnica mešanka pekinezera i mopsa živi kod mene već preko sedam godina i ima ćerkicu od šest godina.” Punopravne su članice porodice, Dejan i supruga ih vode svuda sa sobom, Pufi i Lola znaju sve pet frendli kafiće u gradu a posebno su srećne kada idu kod babe i dede na porodični ručak.
Primera je bezbroj, a jedno im je zajedničko – svaki odgovorni vlasnik koji voli svog ljubimca ističe da mu je on velika sreća u životu. Ako je u pitanju pas, zbog njega vode zdraviji život, više šetaju, upoznaju nove ljude, uobičajeno je i da se smeju više nego ranije te savetuju svakom ko ima mogućnosti da nabavi četvoronožnog prijatelja.
