Na neke priče i događaje čovek nikada ne može da ostane ravnodušan. Ova je jedna od njih… Pisana je u Kostolcu, punog srca i suznih očiju, ali suznih od sreće. Napisala ju je Renata Mnc

“Jednu priču želim da podelim sa Vama. Pre mesec dana, na putu od kuće do posla, ujutru, naiđem pored puta (dve ulice od moje kuće) na mačku kako leži i ne pomera se. Pomislih – evo mučenica, neko je otrovao, pošto smo skoro imali slučaj da je neko otrovao 4 vlasničke mačke iz moje ulice, među njima i našeg miljenika.

Međutim, učini mi se da mačka malo pomerila rep. Priđem, pogledam, ona ne dižući glavu, sa sve muvama koje se okupile oko nje, tiho mjaukne. Srce mi se skupilo. Obišla sam malo po komšiluku da pitam da nije nečija.

ZAVEZANA I NA KRATKOM LANCU: Surovi vlasnik je ostavio i otišao u drugi grad!

POGLEDAJTE BONUS VIDEO SA PETFACE YOUTUBE KANALA:

UBIJENA NAJPOZNATIJA GORILA U UGANDI: Ubicama preti DOŽIVOTNI zatvor!

Kažu komšije: “Ma nije, neko je doneo tu mačku juče tako bolesnu i ostavio, sa sve napravljenom kućicom od kartona i posudom za hranu. Hteli smo da poludimo!” A začudo, tvrda srca svi, niko ni da joj pomogne.

Gledam šta ću, moram na posao, sama sam u biblioteci, ali svratim do veterinarske apoteke u nadi da ću da zateknem veterinara tamo. Međutim, pošto još uvek nije bilo 8h, kada se otvara veterinarska apoteka, njega nije bilo. Odem na posao, otključam biblioteku i pozovem mamu da ode do nje i da je pokupi u nešto i odnese kod veterinara, ako može da joj pomogne, ako ne, bar muke da joj skrati. Ja ću da platim trošak.

Ode moja mama sa nekim peškirom, pokupi je mučenicu, odnese kod veterinara, kaže on: “Mačka tešku infekciju pluća ima, i ranu na vratu, inficiranu, kao da je davio neki pas, pa je istresao dobro i komad usne joj otkinuo i vilicu izgleda polomio. Infekciju tešku očiju, na jedno oko skroz slepa, na drugo možda se izvuče, ali kaže krenuće da je leči. Rekao mami da je sa špricem poji vodom i mlekom. Sve to radila moja mama. I hranila i pojila i brisala.

Dolazio veterinar dve nedelje svakog dana da joj daje inekcije, nije hteo ništa ni da naplati. Rekao: “Vi ste bili ljudi da ne okrenete glavu na tuđu mačku, red je i da ja ne okrećem.” Mačka preživela. Malo se i pridigla, pa počela da hoda, da se mazi i prede. I doktor u neverici bio. Mama počela i sa gulašima iz kesice da je hrani, pošto sama i dalje ne može da jede. Ima rascep na gornjem nepcu, pukao valjda od udarca. Kad uz sve to, primeti mama da njoj stomak raste.

Dođe veterinar, pogleda, jeste, mučenica još i skotna, treba da se okoti svakog dana. Kaže on: “Biće to mučan porođaj, ona je slaba, a za anesteziju nije, ne bi je preživela. Ko zna u kakvom će stanju i mačići biti posle svih antibiotika, kortikosteroida i inekcija protiv bolova. I kako će ona jadna još i da ih doji onako slaba. Ali ko zna, videćemo. Život je čudo.” I eto, naša mučenica jutros se okotila. Tri mačeta. Sebe jadna sa mukom liže, ali majka je to, njih olizala. Jedino pupak nije mogla da im otkine, zbog vilice, pa je veterinar došao i presekao je. Mačići sišu. Ona se svila oko njih, spava spokojno. Jedino mojoj mami daje da ih dira.

Vidite, kako je život čudesan. Ovo je prava Majka hrabrost. Izdržala silne muke, preživela da bi rodila svoje mačiće. I moja majka je Majka hrabrost, jer je neguje sa ljubavlju i saosećajnošću. I nas je vaspitala tako, da ne okrećemo glavu nikada na tuđu muku. Da pomažemo kad možemo i koliko možemo.”