Priče o podvizima pasa se otkrivaju gotovo svakodnevno. Psi pokazuju veliku hrabrost, odanost i ljubav prema ljudima koja se često graniči sa nemogućim. Ipak, jedna priča iz davnih vremena je posebno inspirativna i potresna. Čudesni pas Bobi je sam prešao 4.105 kilometara kako bi pronašao i vratio se svojim vlasnicima.
U avgustu 1923. godine Frenk i Elizabet Brejzer sa svojim ćerkama su bili u poseti svojim rođacima u gradu Volkot u državi Indijani. Tokom boravka, njihovog psa Bobija su napala tri lokalna psa i on je u strahu pobegao. Porodica Brejzer je danima pokušavala da pronađe Bobija ali potrage nisu bile uspešne. Činilo se da je Bobi nestao zauvek. Uskoro je Porodica krenula na put svojoj kući izgubivši svaku nadu da će više videti Bobija. Njihov dom se nalazio u gradu Silvertonu u državi Oregon.
Pročitajte i ovo: FIDO – Pas koji je svoje ime opravdao u večnosti!
6 meseci kasnije, u februaru 1924. godine, Bobi se pojavio na pragu kuće Brejzerovih! Bio je prljav, mršav, šugav, dok su mu svi nokti na nogama bili potpuno istrošeni. Sve su to bili dokazi da je prešao put kroz kontinetalnu Ameriku koji je bio dug preko 4.000 kilometara. Reke, planinski venci, zamrznuti putevi, ništa nije moglo da zaustavi čudesnog psa Bobija. Procenjeno je da je putovao u proseku 23 km dnevno.
Nakon povratka u dom, njegova priča je postala nacionalna vest i privukla je pažnju velikog broja Amerikanaca. Napisano je nekoliko knjiga, snimljen film a u ušao je i u Riplijevu zbirku neverovatnih priča. Iste godine je igrao samog sebe u jednom filmu. Dobio je stotine pisama od obožavalaca širom celog sveta, a dobio je ogrlicu i povodac koji su bili optočeni pravim draguljima.
Pročitajte i ovo: KANELO – PAS NEVEROVATNE VERNOSTI – Do smrti!
Među svim tim pismima bila su i ona u kojima su ljudi opisivali susrete sa Bobijem tokom njegovog teškog putovanja. Humane Society Oregona je na osnovu pisama i svedočanstava ljudi rekonstruisalo putovanje. Kada se Bobi vratio u Volkot i shvatio da je njegova porodica otišla on je krenuo u nekoliko različitih pravaca pokušavajući da pronađe njihov trag. Najzad je krenuo na zapad.
Pošto su Breizerovi tokom putovanja noći provodili na usputnim servisnim stanicama, Bobi je posetio svaku od njih. U Portlandu je neko vreme o njemu brinula jedna Irkinja, koja mu je pomogla da se oporavi od brojnih povreda šapa. Čim se oporavio i ojačao, Bobi je nastavio svoju potragu.
Bobi je uginuo 1927. godine u šestoj godini života. Sahranjen je uz velike počasti na groblju kućnih ljubimaca Humane Society iz Portlanda. Nedelju dana kasnije, velika filmska zvezda tog doba, nemački ovčar Rin Tin Tin posetio je Bobijev grom i položio venac. Bobijev grob je obeležen velikom kućicom za pse. Njegova odanost, odlučnost, ljubav i hrabrost redovno se slave tokom velike parade kućnih ljubimaca i dece u Silvertonu. Prvu paradu je predvodio Bobijev sin Pal. Veliki mural dužine 21 metar krasi jednu fabriku u Silvertonu.
Krajem 2012. godine javnost Silvertona je pokrenula inicijativu da se Bobijevi posmrtni ostaci prebace iz Portlanda u Silverton. Mnogi stanovnici ovog grada nisu bili zadovoljni kako se u Portlandu slavi veličanstvenost Bobijevog poduhvata. Bobi je ostao jedan od najupečatljivijih simbola vernosti i ljubavi pasa svih vremena.
