divlje životinje: Put do pakla popločan je dobrim namerama! Ova stara izreka najbolje ilustruje prilično čestu pojavu uzimanja i izmeštanja divljih životinja iz njihovog prirodnog okruženja i smeštanja u domove ili dvorišta. Bilo da se radi o spasavanju mladunaca bez majke od strane lovaca, pružanju privremenog doma mladim životinjama iz prenaseljenih zooloških vrtova ili spasavanju povređenih životinja, činjenica je da se najveći broj ovakvih slučajeva loše završava po ove životinje. Razlozi su neznanje, neoprez, ali i nedostatak sistemskih rešenja. Ovim primerima možemo dodati i krajnje neodgovorno ponašanje pojedinaca, koji iz različitih razloga nabavljaju vrlo retke, a neretko i opasne životinje za ljubimce, želeći da potvrde svoj društveni ili socijalni status.
Divlje životinje pripadaju prirodi i tačka! Sa ovom konstatacijom se slažu kako stručnjaci, biolozi, prirodnjaci i ekolozi, tako i svi ostali koji vole životinje i prirodu uopšte. Za njih nema dileme da li je uzimanje divljih životinja iz prirode i nasilno držanje u zatočeništvu pogrešno ili ne.
Ipak, postoje brojni razlozi kada je neophodno divlje životinje privremeno ili trajno izmestiti iz prirodnog okruženja i obezbediti im prostor u kome će nastaviti svoj život. Različite elementarne nepogode, ekološke ili klimatske promene, bolesti, povrede, pa i već spomenuti gubitak majke, jesu povod da se ugroženoj životinji ukaže pomoć i zbrine obezbeđivanjem skloništa, hrane i vode. Naravno, postavlja se pitanje: šta posle, kada se nesrećna životinja oporavi, odraste, a prostor koji smo joj obezbedili postane neadekvatan?
Nažalost, većina ljudi ne razmišlja mnogo unapred, nije dobro informisana o procedurama koje treba primeniti u ovakvim slučajevima, a mnogi se i ne obaziru na zakone koji regulišu ovu oblast. Ako tome dodamo i činjenicu da u Srbiji samo sprovođenje zakonske regulative nije oblast u kojoj prednjačimo, priča koja sledi nije retkost.
Pre dva dana su u prihvatilištu za napuštene pse Zoohigijene u Pančevu obavljene poslednje proceduralne radnje, koje će omogućiti da tri divlje životinje, posle više godina provedenih u kućnom zatočeništvu nastave život u okruženju koje je mnogo primerenije njihovoj vrsti. Radi se o tri kanadska vuka, koji su sticajem okolnosti već više od godinu dana u ovom prihvatilištu. Specijalizovana ekipa koju su sačinjavali dr. Duško Ćirović, docent na Biološkom fakultetu, Slobodan Spasojević, veterinar iz veterinarske ambulante „Spina“, i Milan Paunović, muzejski savetnik mamaliolog iz Prirodnjačkog muzeja vakcinisala je protiv besnila vuka i dve vučice. Ovo je bio poslednji uslov, kako bi za mesec dana oni bili transportovani u Grčku u kojoj se nalazi jedino specijalizovano prihvatilište za divlje životinje u regionu.
Sama procedura nije bila nimalo jednostavna. Vukovi su veoma nepoverljive životinje u odnosu na čoveka, a sa druge strane ukoliko se osete ugroženim, mogu biti krajnje opasni. Zbog toga je bilo neophodno sva tri vuka anestezirati. Njihova velika uznemirenost zbog prisustva ljudi, dosta jak vetar kao i neophodnost da strelica sa anestetikom pogodi mišićno tkivo u predelu butina ili vrata doprineli su da se ceo posao oduži na preko tri sata. Kada su sve tri životinje dosta čvrsto spavale, iznete su iz kaveza, očitani su brojevi mikročipova, pregledane, a potom i vakcinisane. Celoj proceduri je prisustvovao i predstavnik Ministarstva poljoprivrede i zaštite prirodne sredine, koje je u saradnji sa međunarodnom organizacijom „Četiri šape“ i organizovalo smeštaj ovih vukova u Grčkoj.
Ideja zbrinjavanja divljih životinja, koje iz bilo kog razloga završe u domaćinstvima ili privremenim prihvatilištima, jeste pružanje prve pomoći, oporavak, a potom vraćanje u prirodno okruženje. Nažalost, ovo je ponekad nemoguće i ostvariti. U slučaju ova tri kanadska vuka, vraćanje u prirodu je neprihvatljivo i neostvarivo. Po rečima dr. Duška Ćirovića, docenta na Biološkom fakultetu, njihovo prisustvo na našim terenima i mešanje sa domaćim vukovima bi dovelo do tzv. biološke degeneracije, što znači da bi se iskvarila genska čistoća potpuno druge vrste vukova. Upravo zbog toga, ali i potrebe da im se obezbede odgovarajući uslovi života realizovana je cela akcija.
Mnoge divlje životinje nemaju ovoliko sreće. Brojni su primeri medveda, vukova, jazavaca, zaštićenih vrsta ptica, ali i krajnje opasnih životinja kao što su lavovi ili tigrovi, koji žive po improvizovanim „zoološkim vrtovima“ i neadekvatnim kavezima i služe za zabavu ili prikazivanje novostečenog bogatstva. Ove životinje se retko oduzimaju ovim „vlasnicima“ jer nema prostora u koje bi oni bili adekvatno smešteni. Malobrojna privremena prihvatilišta u Srbiji, nemaju ni imaju dovoljno kapaciteta, ali ni edukovane stručnjake koji bi obezbedili odgovarajuću brigu. Naravno o finasijskim sredstvima ne vredi ni govoriti. Dok je tako, zlostavljanje divljih životinja će se nastaviti. Čak i ako je „iz dobre namere“.
GALERIJA ( klik na fotografiju radi uvećanja) :
