Kada izgubimo ljubimca čini se kao da smo izgubili ceo svet. Izboriti se sa gubitkom je veoma teško. Ne postoje reči utehe, objašnjenja, racionalizacije… jednostavno, samo bol i tuga. Nema recepta za to kako prevazići te trenutke. Nedavno se pojavio post Mare Selak koja se suočila sa strašnim gubitkom. Prenosimo ga u celini i verujemo da će mnogima pomoći.

Želim da podelim ove fotografije sa Vama, jer verujem da nisam jedina koja je izgubila svog ,,člana porodice,, i koja ne može da se pomiri sa tom činjenicom.

Našu debelu su otrovali, tj. ubacili su otrov u dvorište, našla sam je dok je imala napad, tresla se cela, pena i tragovi krvi izlazili iz usta. Tada joj je, kako veterinari kažu, mozak prokuvao od silnog otrova koji nije došao do krvi, ali joj je stvorio haos u organizmu i nenormalnu temperaturu. Odneli smo je kod veterinara odmah, njihov toplomer je merio do 43° max , kako je i pokazivao kada smo je doveli, ne mogu da zamisle kolika je temperatura stvarno bila, a pogotovo u toku tog napada, jer joj je oštecena leva strana.

OVA DEVOJČICA JE PRIMER SVIMA – Šeta pse, a zarađenim novcem kupuje hranu za napuštene životinje!

Mučili smo se zajedno sa njom i nadali. 3 dana, lekovi, infuzije, terapije, sve živo, spavanje na smenu i razmenjivanje nadgledanja nje tokom celog dana i noći, ali nismo uspeli. Uginula je.

Ljudi su počeli da mi pričaju o reinkarnaciji, nisam verovala odmah u to, mislila sam “gluposti, priče za malu decu, kada bi počela da verujem u to, bila bi zrela odmah za psihijatra”. Muž me je tešio “ona ide na bolje mesto, a njena duša ce nam se vratiti u drugom psu, ići ćemo da biramo, ti ćeš stati ispred celog legla, viknućeš Dona, koja prva dodje, to je to”

Nisam želela ni da čujem za drugog psa, odveo me je ,,na kvarnjaka,, Spazila sam jednu malu slatku kucu sa tuznim okicama, identičnim sarama, belim šapicama kao nasa debela.. Stajala sam i gledale smo se, u jednom momentu je preskocila barikadicu koju su imali kako ne bi preskakali i pobegli iz te prostorije. Ona je prva i jedina to uspela da preskoci sa svojih navrsenih mesec dana, dosla je do mojih nogu, sela, nastavila da me gleda i pocela da cvili, cucnula sam uplakana da je pomazim, ona je pocela da me lize, tada smo se muz i ja pogledali i rekli ,,to je to, ona ide sa nama kuci,,. Do kuce sam je drzala, bila je mirna, u pocetku nas je samo posmatrala, zatim lizala, pa cvilila i scucurila se uz mene i nastavila da nas gleda.

Osećanja su mi bila izmešana, nisam bila sigurna u sve to.. I dalje sam žudila za mojom debelom koju smo samo par sati pre toga grlili, ljubili i gledali mrtvu sa mislima da samo spava i da će se ubrzo probuditi, jer ona je uz njega 12 godina, a uz mene je bila 5. Svaki dan, po ceo dan, u kući, spavala sa nama, dok je on radio, kada zagrmi, ako je napolju, odmah trči grebe na vrata, ušuška se uz mene i maženje, jer smo se obe plašile grmljavine, ali uzalud.

MUKE PO BRKICI – Ovaj mačak živi u nadi da će ga neko voleti!

Naravno, nova malena kuca je dobila ime DONA, a posle par dana je muž iznenadio i mene i nju tako što je doneo i njenu sestru  Dona i Seka imaju sada 5,5 meseci. 4 meseca nasa debela nije sa nama u starom obliku, ali verujem da je tu, u manjem izdanju. Sa identičnim ponašanjem i vrlo sličnim izgledom.

Možda je moja priča nekome šašava, ali verujem da ce neki ljudi znati o čemu pričam, a neki tek shvatiti.

Oni su najdivnija, neiskvarena bića, od kojih možemo mnogo naučiti, pre svega kako se istinski voli. Čuvajte ih, oni su deo našeg života, a mi smo njima ceo svet.