Život sa psom je ispunjen srećnim i veselim trenucima. Svaka životna priča, svakog psa na svetu zaslužuje da bude ispričana. Nažalost, svaki život ima svoj kraj, i to uvek nosi bol, tugu i preispitivanje onih koji su ostali. Da li smo pogrešili, da li smo mogli nešto više da uradimo, zašto se to dogodilo baš mom ljubimcu… Priča o Leu, koji je u životu doživeo teške trenutke ali i mnogo više lepih i srećnih je i naš poslednji pozdrav ovom neverovatnom psu.

Njegova priča je počela gotovo godinu i po dana pre nego što je pronađen kraj jednog kontejnera za smeće  u Kraljevu u veoma lošem stanju. Šta je sve doživeo tokom tog perioda nikada se nije saznalo, ali njegovo stanje je pokazivalo da to nije bio život ispunjen ljubavlju i pažnjom ljudi. Bio je previše mršav, sa tragovima lanca na vratu i nogama. Naredne dve godine proveo je u prihvatilištu Spaske, čekajući da se pojavi neko ko će mu pokloniti pravi dom.

Pročitajte i ovo: ZASLUŽUJE NAJVEĆE POŠTOVANJE! Spasao psa iz nabujalog Lima

7. decembra 2020. godine je bio dan kada je Leo dobio novu šansu, kada se ponovo rodio. Tog dana je Nataša došla u Kraljevo u prihvatilište, rešena da usvoji psa. Hladan i kišovit dan činio je da tuga pasa koji se nadaju i čekaju svog čoveka bude još veća. „Iskrena da budem, u tom trenutku svi psi su bili ružni tako pokisli, ali Leo se zalepio za ogradu uz mene i nije dozvolio ni jednom drugom psu da se zadrži duže pored mene. Stajao je na zadnjim nogama uspravan sat vremena sigurno čekajući da ga odaberem” – priča nam Nataša.

Nataša nije mogla da odoli Leu. Leo je postao njen. Nenaviknut na vožnju automobilom, do Beograda je nekoliko puta povraćao, kada je trebalo proći stepenicama do stana, plašio se… za njega je sve bilo novo i prilično zastrašujuće. Svoju prvu noć je proveo tako što je svako malo dolazio u Natašinu sobu da proveri da li je ona još uvek tu. Kao da ni sam nije verovao da postoji neko ko ga voli i ko ga neće ponovo napustiti.

Za Lea je život u stanu i velikom gradu bio veliki problem. Parket… kako savladati klizanje i kako doći od tačke A do tačke B po podlozi koju nikada nije upoznao, a koja je tako nesigurna. Automobili na ulici, buka grada, nepoznati zvuci… za Lea je sve bio izazov sa kojim se teško borio.

Ali, svaki boravak u prirodi je bio praznik. Osim onog prvog izlaska i puštanja sa povodnika. Čim je osetio slobodu, pojurio je i nestao. Četiri sata kasnije vratio se tačno na mesto gde je bio pušten! Godinu dana je bilo potrebno Nataši da Lea nauči jednostavne komande kao što su „dođi“ ili „sedi“. Nije Leo bio manje pametan od drugih pasa – jednostavno, imao je svoju ličnost i svoj snažan karakter koji je bio nesalomiv. Ali, Leo nikada nije napustio Natašu. Nikada nije bio neposlušan, nikada je nije razočarao. Bio je svoj i Nataša je to razumela i poštovala.

Pročitajte i ovo: VIDELI SU NAJTUŽNIJE LICE NA SVETU! Udomili psa uprkos upozorenju iz azila!

Navikao se i na vožnje automobilom. Nisu mu bile omiljena aktivnost ali, šta je tu je. Bilo je važnije da bude sa Natašom nego da ostane sam u stanu. Svi su ga voleli, i on je sve voleo. Počeo je da odlazi i na planinarske ture sa Natašom.

I tako dolazimo do kobnog dana u priči o Leu. Homoljske planine su bile izazov za Lea. Trčkarao je sa Natašom, njenom majkom i sestrom po kamenitoj stazi kada je Leo odjednom bolno zacvileo. Povukao je Natašinu sestru koja ga je vodila na povodniku i tako je sprečio da zagazi na mesto gde se nalazila zmija. Ali, Lea je poskok već ujeo. Za desnu zadnju šapu. Nataša nije znala da li je Leo pokušao da otera zmiju ili je ona jednostavno napala prvog koji ju je ugrozio. Pošto je otrovnica pobegla, Leo je legao. Nataša se uplašila. Leo u prirodi nikada ne leži. Pokušala je da mu pomogne da ustane, ali Leo nije mogao da se drži na nogama. Nataša je zavila Lea u šatorsko krilo i krenula u podnožje kako bi mu ukazala pomoć. Iz Gorske službe spasavanju su joj savetovali da odmah krene po pomoć jer oni ne mogu da stignu tako brzo, a svaki trenutak je bio dragocen.

Počela je traka sa vremenom. Nataša je primenila sve što su joj savetovali da uradi ali Leo je bio sve lošije. Podvezala je nogu koja je počela da otiče i tamni, Leo je bio gotovo u nesvesti. Zvala je nekoliko veterinara u podnožju planine koji su joj objasnili da nemaju protivotrov za životinje i da je jedina šansa da Leo dobije velike količine infuzionih rastvora. Prošlo je već dva sata, noga je bila potpuno crna. Nataša je nosila Lea nadajući se da će stići na vreme.

Posle tri sata, na samo desetak minuta od automobila, Leo je izgubio bitku. Na trenutak je došao svesti i podigao glavicu, Nataša se ponadala, a onda je izdahnuo poslednji put. „Znala sam da su ove planine poznate po poskocima, ali iako svi upozoravaju na njih, uvek kažu i da su dosta mirni i da ne napadaju, tačnije da je zaista teško da vas ujede. Možda je moja greška što ni u jednom trenutku nisam pomislila da bi Leu moglo nešto da se desi i da bi zmija mogla baš njega da ugrize.” – kaže Nataša.

Teško joj je da se izbori sa činjenicom da Lea više nema. Teško joj je da ne razmišlja o svojoj krivici. Morali smo da je molimo da podeli ovu priču sa svima. Leo i njegov život, kao i životi svih pasa zaslužuju priče koje će pomoći. Pomoći da se izborimo sa svojim strahovima, krivicom, tugom… da drugi nešto nauče, da ne dođu u sličnu situaciju.

Leo kao da nije bio rođen pod srećnom zvezdom. Ali imao je Natašu, da mu podari deo života zbog kojeg bilo vredno roditi se. Ostavio je trag u svima koje je upoznao, koje je neizmerno voleo, koji su ga voleli, brinuli i koji danas tuguju za njim. Hvala Nataši i Leu kome upućujemo poslednje zbogom uz neizmernu zahvalnost što je postojao.