Nedavno je na društvenim mrežama osvanula potresna fotografija psa koji je sklonište od kiše koja već danima uporno pada našao na klupi pod nadstrešnicom autobuskog stajališta. Tuga i nemoć ovog psa koji je osuđen na život na ulici i koji je samo privremeno našao sklonište od kiše ponovo su nas navela da se zapitamo zašto je to tako i dokle će biti tako?
Da li je život na ulici koji nosi mnoštvo opasnosti zaista izbor ovih nesrećnih životinja? Da li su u pravu oni koji kažu da je to prirodno, da je bolje da oni budu slobodni i da je držanje pasa i mačaka u kućnim uslovima protivprirodno?
Pročitajte i ovo: UŽASAN KRAJ PSA SVECA: Mučen i eutanaziran u azilu u kome su obećali da će ga paziti.
Odgovor bi bio veoma jednostavan kada bi svi koji tako misle proveli desetak dana u istim uslovima. Da traže ostatke hrane, da se za svaki obrok bore sa drugima koji isto tako žele da prežive, da mole za malo vode, da svako veče traže mirno i sigurno mesto za spavanje… Da izbegavaju zle poglede, kamenice, šutiranje, automobile koji jure… da nemaju gde da se skolne od sunca, kiše, snega… da se razboljevaju bez mogućnosti da se leče… da umiru u bolovima, samoći i patnji.
Čini se da smo zaboravili šta znači biti čovek. Čini se da smo zaboravili šta je empatija, samilost i prirodna potreba da pomognemo nemoćnima. Da li smo svesni činjenice da je prosečan životni vek uličnog psa samo 3-5 godina! Zašto mislimo da psi na ulicama stradaju samo od udarca automobila? Da li zaista mislimo da na tako kratak život ne utiče i tuga koju svakog dana osećaju zato što su napušteni, odbačeni i nevoljeni?
Zaboravili smo da su psi društvena bića i da su vekovima unazad nas ljude prihvatili kao svoje društvo, porodicu potpuno ravnopravno kao i svoju biološku porodicu. Zbog tog zaborava mnogi pse odbacuju kao predmete bez razmišljanja da li bi to isto uradili sa svojim članom porodice: detetom, majkom, ocem, bratom ili sestrom. Psi nas vide kao porodicu, vole nas kao najbliže, spremni su da nas brane i da se žrtvuju u svakoj situaciji. Zašto im to uskraćujemo i zašto se ponašamo kao da su životinje koje su tu samo da nam služe?
Pročitajte i ovo: TAKO TREBA – Obilazila je godinama okovanog psa i onda ga konačno oslobodila!
Dolazi zima. Hiljade pasa i mačaka koji tumaraju našim ulicama u potrazi za vodom, hranom i skloništem neće preživeti. Za to krivicu snosimo svi mi. Ne samo oni koji su neodgovorno odbili sterilizaciju, a onda „višak“ izbacili na ulicu, kojima je pas dosadio i ostavili ga na milost i nemilost uličnom životu, oni koji ne razumeju kolika je ljubav potrebna da se brine o bolesnim i starim životinjama. Krivi smo i svi mi koji kažemo da volimo životinje, imamo ljubimce i činimo sve da njima bude dobro. Krivi smo jer najčešće okrećemo glavu kada vidimo unesrećene, tužne, bolesne, povređene ulične pse. Krivi smo jer ne vidimo tugu u samoći i nismo spremni da uložimo malo vremena da im pomognemo da dobiju pravi dom.
I nisu važni kiša, sneg, led, vrućina. Važni su samoća, tuga i bol koju oni osećaju jer ne pripadaju nikome, jer su nevoljeni, odbačeni, razočarani… Šta ćemo uraditi? Šta ćemo uraditi da povratimo poverenje naših najboljih prijatelja? Da ovakvo sklonište od kiše nije smo – bar za sada!?!
Izvor foto: Facebook
