Najbolji prijatelji žive u našim srcima i kada više nisu sa nama. Zbog njih smo se radovali, smejali, delili sa njima dobre i loše momente i zato su nam večita inspiracija. Takvo sećanje na svog psa po imenu Boss ima i naša čitateljka Melisa. U našu redakciju je stigla priča o njenom vernom ljubimcu kom je spasila život, a on je beskrajno usrećio. Prenosimo vam u celosti!
„Boli, užasno me boli, ali znatno manje nego ljudski gnev. Pitam se samo gde sam to ja? Gde god da sam, itekako je bolje nego mesto na kojem sam bio pre nego sto sam ostao bez svesti. Ližuci svoje šape, prisećao sam se kao kroz maglu šta se dešavalo pre nego sto sam dospeo ovde. Moj prijatelj Neks me je jako stiskao zubima za vrat. To je poslednje čega se sećam, kao i ljudi koji su navijali… među njima je bio i moj Čovek kome sam verovao.
Sada sam ovde, sam, ostavljen. Gladan sam i užasno žedan. Ne sećam se kada sam poslednji put dobio obrok, ali zato se vrlo dobro sećam kada sam poslednji put dobio batine. Užasno je bolelo, ali ponos mi nije dozvolio da ispustim ni najmanji krik. Ne mogu se pomeriti. Da li ovo znači smrt? Gazda je spominjao smrt, kao posledicu ako izgubim borbu. To mora da je nesto užasno, ali… priželjkivao sam i tu smrt da vidim. Dosta mojih drugara je osetilo tu užasnu smrt.
Gazda mi je dao ime Boss. Pričao je svima kako sam kvalitetan, hvalisao se pokazujući me svojim prijateljima. Kada su drugi hteli da me kupe od njega, nije hteo da me proda. Kada sam još bio beba, odveo me je kod nekog strašnog ljudskog bića, i ostavio tu. Sećam se da me je to okrutno biće bocnulo u nogu. Zaspao sam. Kada sam se probudio, shvatio sam da više nemam uši.
Čuo sam zvuk automobila. Možda se moj gazda vratio po mene, mozda mi je doneo hranu? I posle svega, ja ga volim. Čuo sam kako neko izlazi iz kola. Skupio sam svu snagu koja je preostala u mom povređenom telu, i poceo sam da cvilim i zavijam, ne bi li me gazda čuo.
Kada su se koraci približili, osetio sam da to nije moj gazda. Hteo sam da pobegnem, ali moje noge nisu htele da me slušaju. Ugledao sam dva ljudska bića, jedno veliko i jedno malo. Nakrivio sam glavu, jer nikada do sada nisam video malo ljudsko biće, a nakon toga sam pokazao zube. Tako sam se branio. Video sam kako trče nazad ka automobilu, i obradovao se što su se uplašili od mene, i da će da me ostave da na miru vidim smrt. Vratili su se, noseći ćebe. Podigli su me. Obradovala me je misao da me vraćaju kod mog prijatelja, mog gazde.
Pročitajte još: SPREMITE MARAMICE, TREBAĆE VAM: Pismo Beograđanina Belli, koja je otišla – ovo mnogo boli!
Vozili smo ka nekom sasvim nepoznatom mestu i prostoriji koja me je podsećala na onu gde sam ostao nez ušiju. Obuzela me je panika. Malo biće me je mazilo po glavi. Ja sam drhtao. Prošlo je dosta vremena otkako sam poslednji put bio mažen po glavi.
Čovek koji me je primio u tu čudnu prostoriju me je gledao širom otvorenih usta i suzama u oku. Onda je sve opet postalo crno. Polako sam otvarao oči i ugledao malu devojčicu. Gde sam to ja? Gde god da sam, osetio sam se jako čudno. Devojčica mi je donela vodu i hranu, hraneći me iz šake.
Čoveče, pa ovo uopšte nije loše! Počeo sam da verujem ovom malom stvorenju, čak sam i repom zamahao. Dugo su brinuli o meni, i polako su rane i krv sa mog tela nestali.
Pročitajte još: Pismo Maše (12) svom psu: „Ti si moj jedini pravi prijatelj, ostali su lažni“!
Kada sam stao na noge, devojčica me je izvela u veeeliko dvorište. Hteo sam da potrčim, ali nisam mogao. Samo sam polako šetao pored svoje devojčice, dok mi je ona pričala kako sam ja najbolji pas na svetu. Zar je to moguće?
Vreme je prolazilo, a ja sam bio sve jači. Pitao sam se gde je moj, sada već bivši gazda. Shvatio sam da ga vise nikada neću videti. Bio sam pomalo srećan zbog toga. Tamo kod njega je bilo tako hladno i jezivo, a bio sam i bez hrane i vode. Ovde sam dobijao sve, a najviše LJUBAV. Ovi ljudi me nikada nisu udarili niti povredili. Nisu me terali da učestvujem u borbama sa svojim prijateljima. To me je najviše radovalo.
Ubrzo smo devojčica i ja postali najbolji prijatelji. Svakog dana sam jedva čekao da ona dođe iz škole i da me mazi, da se igramo. Postao sam prijatelj sa još tri psa koji su pripadali porodici. Za razliku od mene, oni su živeli napolju, u svojim boksevima.
Posle se dogodilo nešto strašno… užasno! Na kapiji sam ugledao gazdu, onog koji me je napustio krvavog i ranjenog, da na milost i nemilost umrem u svojim mukama. Pokazao sam mu zube, jer sam se u tom trenutku osetio mnogo jakim. Hteo sam da zaštitim svoje nove gazde, svoju porodicu!
On me je pogledao i pozvao me po imenu. Svom čoveku koji me je spasio i kome život dugujem, rekao je kako sam ja njegov i kako on želi da me povede sa sobom. Ja to nisam želeo.
Dok su moj bivši i sadašnji gazda vikali jedno na drugo, naišla je moja devojčica, moj najbolji prijatelj i najdraži član porodice. Stala je ispred mog bivšeg gazde, a ja sam brže-bolje stao ispred nje, kako bih je zaštitio, ako bi nasrnuo na nju kao sto je pre nasrtao na mene.
Drao se jako na mene, i rekao da se sklonim, a moja gnev prema njemu je postajala sve jača, da sam Moja devojčica me je čvrsto zagrlila. Piskutavim glasom je rekla: “Trazite sta god zelite, i dobicete, ali Boss ostaje kod nas! Mozda sam ja mnogo manja od Vas, ali u jedno sam sigurna! Kada biste ušli u ring sa mnom, kao što ste terali Bossa da ulazi sa svojim prijateljima, izgubili biste! Zato Vas lično pozivam na borbu, na borbu u ringu LJUDSKOSTI!”
Moj bivši gazda je zanemeo. Video sam mu posramljeno lice i leđa kada odlazi. Tada me je moja devojčica zagrlila snažno. Rekla mi je: “Ne brini najdraži moj Boss, ne dam ja tebe nikome nikada!” Verovao sam joj. Napokon sam bio srećan. Sa ljudima koje volim i koji me vole.
Boss je uginuo kada je imao četiri godine, a vlasnici su verovali da je to zbog posledica borbi. Imao je sreću da ga pronađu ljudi koji su mu koliko-toliko zacelili rane koje, svakako, nije zaslužio.
