Jedna priča iz kategorije VEROVALI ILI NE vodi nas u prestonicu Bolivije. Tamo živi čovek po imenu Fernando Kušner, kog prijatelji zovu Ferči! On svakog dana, pred svitanje ulazi u svoj stari minibus, vozi ulicama La Paza i hrani pse lutalice u prestonici Bolivije. Samo četiri godine ranije Ferči je bio uspešan biznismen, direktor u jednoj marketinškoj agenciji, a na ovaj humani potez se odlučio zbog lutalice po imenu Čoko.

Ovog psa je zapazio dok je izlazio sa časa joge i dao mu komad sendviča. Lutalica mu je prišla i polizala mu ruke, a taj prosti čin zahvalnosti naterao je Ferčija da se vrati i nahrani Čoka i narednog dana. Vrlo brzo je počeo da hranio još petoro pasa, potom 10, potom 20. Danas se ta brojka meri u stotinama.

-Svega sam se odrekao zbog svojih pasa. Ljubavi, porodice, posla – svega, kaže on.

Ferči sada ima svoju rutinu – svaki dan posećuje istih sedam ili osam kvartova i ostavlja porcije hrane na istim mestima. Svaki pas dnevno dobija oko kilogram piletine i kostiju i 250 grama psećeg keksa, kao poslasticu.

Ferči vozi dve ture svakog dana – jednu ujutro, jednu uveče. U međuvremenu tri do četiri sata vozi La Pazom i skuplja hranu od raznih donatora. Najviše hrane dobija od dva lanca restorana brze hrane – Don Polo i Polos Kopakabana.

U proseku, sakupi dovoljno hrane da napuni 15 posuda od koje svaka može da primi 50 litara. Na ostatke hrane dodaje pseće keksiće. Pedeset džakova od 22 kilograma obično ga namiri za mesec dana. Ovo košta oko 9.000 bolivijanosa (1.300 dolara), koje plaća iz svog džepa.

Pored hranjenja „njegovih pasa”, volontira za razne pseće dobrotvorne organizacije i azile u La Pazu. Marija Angulo Sandoval, koja radi u azilu za pse u susednoj opštini El Alto, kaže da je Ferči uskočio tamo gde su gradske vlasti omanule.

Tek venčani, mladenci otkazali medeni mesec, kako bi pronašli nestalog psa!

-Gradska vlast ima odgovornost za javno zdravlje i bezbednost, što podrazumeva držanje pseće populacije pod kontrolom. Ali ona po tom pitanju ne radi apsolutno ništa, kaže ona.

Ferči kaže da mu je bilo lako da ostavi unosan posao i posveti se psima. On kaže da je odluku da da otkaz doneo „preko noći”. Ipak, odricanje od porodičnih obaveza bilo je teže. Kada je prvi put propustio Božićnu proslavu zato što je hranio pse, njegova rodbina je „odlepila”. Međutim i oni su se ubrzo pomirili sa tim da je ovo Ferčijev život!

Kako to obično i biva, Ferči ima i svoje nistomišljenike. Njegov sugrađanin, Raul Alkazar, misli da hranjenjem uličnih pasa on samo pogoršava problem.

-Psi na taj način ostaju na ulici, kopaju po smeću i uglavnom ostavljaju nered. To što on radi je dobro, ali zar ne bi bilo bolje novac dati nekom sirotištu ili staračkom domu, kaže on.

Alkazar se pita da li su psi zaista oni kojima je najviše potrebna pomoć. „To što on radi je dobro, ali zar ne bi bilo bolje novac dati nekom sirotištu ili staračkom domu?”

CAR: Dao otkaz, prodao kuću i svu imovinu i sa mačkom krenuo u avanturu života!

Oko 250.000 pasa živi na ulicama La Paza, a još 350.000 u El Altu i zato Ferči veruje da je jedino dugoročno rešenje za problem uličnih pasa u La Pazu obrazovanje javnosti i ukazivanje na problem.

Nakon što je proveo više od 15 godina radeći na kampanjama luksuznih robnih marki, apsolutno ne preza od korišćenja svojih društvenih i profesionalnih kontakata kako bi pomogao psima. Do sada je ubedio na desetine velikih kompanija u Boliviji da objave njegov slogan „Usvajaj, ne kupuj” („Adopta, no compres”), a njegovo do sada najveće dostignuće bio je pristanak bolivijske avio kompanije Amazonas da pokrije sve troškove prebacivanja pasa iz jednog grada u drugi radi usvajanja.

Trenutno pokušava da sakupi novac za izgradnju utočišta za lutalice, koje će služiti istovremeno i kao centar za sterilizaciju. Već je uspeo da ubedi Inserpaz, jednog od najvećih bolivijskih proizvođača opeka, da mu proda cigle po proizvodnoj ceni.

Neće stati, kaže, dok ne zbrine sve pse o kojima brine! KAKAV CAR, CAR, CAR!

www.bbc.com