U svakom gradu postoje mesta koja su omiljena onima koji žele da se oslobode neželjenih pasa i mačaka. Takva mesta su često prenaseljena uličnim životinjama koje se na malom prostoru i velikoj konkurenciji bore za život. Incidenti nisu retkost, bilo da se radi o tučama među psima bilo da se radi o napadima na ljude. U Novom Sadu, to mesto je divni Petrovaradin.

Kako nam je napisala Danijela Simić početak jeseni je period kada se u ovom prigradskom naselju pojavlju najveći broj napuštenih pasa. Dolaze iz vikendica sa Fruške Gore gde su odradili svoj letnji zadatak – čuvanje vikendica. U jedno takvom zimskom karavanu, pod okriljem noći ostavljen je i Čoko. „Više narandžast, nego čokoladan, više gladan nego sit. Samo jedan od mnogih napaćenih, dobrih duša, ali jedinstven po razoružavajućem šarmu, sa kakvim se nikada ranije nisam srela” – kaže Danijela.

Pročitajte i ovo: ŽIV KLAN, NEDOKLAN! Ova mukica će biti DOBRO! (Uznemirujuće)

Ona je kao Čoka, hranila i pazila Koliko je mogla kao i mnoge druge pse slične sudbine. Ali Čoko je jednog dana nestao. Iako ga je tražila po okolini, nije ga bilo. Danijela se već bila navikla da ovi psi nestanu, neki u potrazi za boljim životom na nekom drugom mestu, neki kako bi umrli u miru daleko od očiju ljudi koji su im naneli toliko zla.

Ali, nekoliko meseci kasnije, Čoko se vratio. Mršav, mršaviji od sopstvene senke i bolestan. Ispijeno telo se savijalo od kašlja poput opruge. Danijela ga je lečila. Nije imala mesta u svom domu jer je već brinula o previse napuštenih pasa. Čoko je izazivao sudbinu ostavši na ulici.

Pročitajte i ovo: TUŽNA SUDBINA – Posle smrti vlasnice, ova mačka je završila na ulici.

Danijela i Čoko su se izborili protiv bolesti. Čoko je postao omiljen u komšiluku. Svi su ga voleli. Danijela kaže: „Komšiluk nikada pre, a ni kasnije ni jednog psa nije toliko voleo kao Čokoa. Staro, mlado i ono što puzi i guče i ono što se inače plaši pasa. Deca ga jašu, majke im dozvoljavaju, jer znaju da opasnost ne postoji. Ceo Petrovaradin zna njegovo ime. Šarmer male varoši.”

Skoro je dve godine kako Čoko nema pravi dom. Trenutno, sklonište od zime i kiše ima na pragu Danijelinog stana. Ali, nisu sve komšije oduševljeni ovim psom. Prema nedavnoj obavi, jedan komšija je doveo komunalnu policiju i tražio da se Čoko izbaci iz zgrade. Smeta mu što je nesrećni pas zauzeo pola kvadratna metra u hodniku zgrade. Ovaj komšija ilustruje pravo lice svih onih kojima tuđi život ništa ne znači. To je lice onih koji su Čoka izbacili i ostavili na milost i nemilost ulice. To je lice onih koji muče, tuku, gađaju kamenicama pse koji ničim nisu zaslužili da lutaju ulicama i bore se za novi dan života.

Čoko je više nego zaslužio pravi dom. Nikada nije izgubio poverenje u ljude na šta je imao parvo. Previše puta je izdan i ostavljen. Trenutak je da mu pronađemo siguran, topao dom i ljude koji će znati kako da uzvrate ljubav koju on pruža bez rezerve.