Ovo je priča o jednom specifičnom bolu, o bolu odbačenosti i usamljenosti. Ovo je priča o bolu ostavljanja.
Ovo dirljivo pismo je napisao pas po imenu Drugar o kojem brine Udruženje Zoi iz Busija. On je imao svoju drugaricu, ali ona je udomljena, a on je ostao.
PROČITAJTE I:
UŽAS U OSNOVNOJ ŠKOLI: Živog psa zakopali po DIREKTOROVOM NAREĐENJU!
Ovo je njegovo pismo i njoj i svima nama:
“Zovem se Drugar, jer sam jednom imao drugaricu imala je i ona ime, Bezimena. Mislim da je Svetlani tako lakše, kao neće da nam da “prava” imena da se ne bi vezala za nas, glupost! Znam ja da se ona vezala za mene, znam da brine kada me ne vidi na poznatom, starom mestu. Znam i da je strepela da li ću se vratiti iz onog užasnog mesta sa kavezima. Nemam više drugaricu, mislim imam je, ali nismo više zajedno. Ona je dobila pravo ime i pravu, svoju porodicu, a ja sam ostao i od sveg srca želim da nekoga volim i da mu budem, onako, baš drugar. Kaže Svetlana da uopšte nisam zahtevan, jedna kućica u ograđenom dvorištu, pa ajde da joj verujem znači tražim moju porodicu, koja će mi dati pravo ime i kućicu u svom dvorištu.
Vaš Drugar”
Ovo je najtužnije pismo koje smo ikada pročitali. Pogledajte ovo umiljato kuče, zaista je teško bilo šta drugo reći…
