„Ovo je priča o meni..Mislila sam da idemo u šetnju, a oni su me ostavili u azilu“!

„Mislila sam da idemo u šetnju, a oni su me ostavili u azilu. Ustvari vratimo se na sam početak mog života,… U kraljevački azil su me doveli nedavno. Mislila sam da idem u šetnju, nisam videla kuda idemo, jer sam pre pola godine oslepela. Ali, znam kada mi stave povodnik, da idemo da šetamo.. Oni me vode.. Srećna sam.. Stavljaju me u auto i idemo.. Super, verovatno negde gde ću trčati i gde neću udarati u razne stvari jer ne vidim.. Jesam starija, ali još uvek volim da se igram.. Koliko mogu a da se ne povredim..

Stajemo, izlazim sa njima iz kola.. Čujem samo lavež mnogo pasa.. Mora da je neko igralište za pse čim ih ima ovoliko. Ne vidim, ali čujem ih..mada mi njihov lavež izgleda nekako tužno.. Zašto su tužni kada se igraju?

Moj čovek me vodi, pratim ga po mirisu.. Otvaraju se neka vrata, ulazimo negde.. Neki psi me njuškaju, neki laju na mene.. Ja ipak mašem repićem, jer me je moj čovek doveo da se igramo..

Pročitajte još:
BUDI FER, KLIKNI ŠER: Mrvu je, na pljusku, ostavila porodica. Nađimo joj sklonište!

Onda čujem da nekome priča da ne može brinuti više o meni, jer sam slepa.. Nije mi jasno.. Ali, ništa nisam uradila!

Naučena sam da ne vršim nuždu u kući, da slušam. Gde sam pogrešila? Da mogu da kažem samo nešto. Da kažem da ću biti još bolja, da iako ne vidim – probaću da naučim da ne udaram u stvari u kući.. Evo,sve ću uraditi..

Ubacuju me u jednu prostoriju, vrata se zatvaraju.. ne osećam mog čoveka.. ne osećam da je tu.. Čujem samo korake kao da odlazi.. Možda se i vrati.. Možda je i ovo neka igra.. Ništa se ne dešava. Ipak se ne mrdam od vrata, da budem tu kada dođe.. Da me ne traži..

Pročitajte još:
PRIČA KOJA ĆE VAS SLEDITI: Pas se rukuje sa vlasnikom, koji ga upravo ostavlja u Prihvatilištu – ZAUVEK!

Nepoznat mi je prostor. Opet čujem ciku, zavijanje i lavež.. Prolaze sati, ništa se ne dešava.. Možda samo ima neka posla.. Neki novi ljudi mi daju hranu, neki novi ljudi me maze.. Ali, opet ostajem sama. Shvatam.. MOJ ČOVEK ME JE NAPUSTIO. ZAUVEK..

Nikada neće doći i ovo nije igra.. Ovo je stvarnost.. Ne zameram mu, možda mu je tako lakše.. Ali, zašto? Ništa uradila nisam.. Možda će se ovako moj život završiti.. Bez mog čoveka, sa nekim nepoznatim ljudima, sa psima iste sudbine.. Zar je ovakav kraj?

Danas sam još u ovoj sobi, ali pošto stalno stižu novi, čujem da ću ići u boks.. Sa drugim psima.. Ne znam kako ću se snaći, jer ne vidim.. Nikada nisam živela u boksu, ja sam nekada imala ljubav, dom, krevet.. Ali, valjda ću se snaći.. Ili ću jednostavno leći i zaspati i sanjati da se moj čovek vraća po mene..

Preokret! Ja sam u novom domu. Kažu, uzela me je divna Snežana Bijorac. Čula je moju tužnu priču. Hvala ti Snežo, imaš veliko srce,.. A ja te neću razočarati, sigurno“…

Pročitajte još:
MIHAJLOVAC: Dečica brinu o 5 štenaca koje je kuja ostavila!

Ovu priču smo namerno ostavili ispričanu u prvom licu. Ova priča je samo iz ugla ovog psa mogla biti ovoliko emotivna. Ova priča treba da postane jedini i glavni razlog zašto NE OSTAVLJATI LJUBIMCE nikada!

Hvala i Danijeli, koja ju je ispričala u ime ove predovne kuce. Suza suzu stiže… Srećno mališanka, zaslužila si!