Život u azilu nije ništa čemu bi se psi nadali, da mogu na neki način da nam kažu. Iako je neko opšte mišljenje da je psima bolje u azilu nego na ulici, činjenica je da je većina azila u našoj zemlji i okruženju, zapravo oličenje nehumanosti prema životinjama. U azilima se neretko dešava da su psi u takvim higijenskim i zdravstvenim uslovima, koji nisu primereni nijednom živom biću. Tuče, izbijanje zaraze, prljavština, nedostatak hrane, samo su neki od problema o kojima smo nebrojeno puta pisali, a tema nam bili azili. Cela ta situacija, inspirisala je nepoznatog autora da napiše ispovest iz ugla psa koji je živeo i umro u azilu. Prenosimo je u celosti…
“Umro sam. Ni ime nisam dobio.
Dva-tri puta obratiše mi sa MRŠ.
Mislio sam da me zovu i otrčao sam da se igram.
Takvo me pozivanje bolelo. Zar ne bi trebalo da igranje ne boli? Sa mamom igra nije bolela. Ko zna zašto su me ovde doneli bez nje.
Naučih da mi se MRŠ ne dopada i počeo sam da bežim kad me tako zovnu.
TUŽNA PESMA O PSU RASPLAKALA SRBIJU: Čekaj me ja ću doći!
Posle me zovnuše Kuco, dođi.
Niko mi još tako nije rekao, pa reših da dođem.
Još jedna greška. Uhvatiše me za vrat, zabolelo me. Mnogo. I plakao sam. Ali džaba. Ubacili me u kavez na točkovima. Sa ostalima, uplašenim i samima, kao ja.
Ponovo me iz tog kaveza uzeli za vrat, ubacili me u veći, mokar kavez.
Pomislih, bar ću da jedem…pa neka je i mokro.
Ali…nije bilo ni hrane.
Devojke neke su došle do kaveza, slikale me. I zovnuše me DUŠO. A to me nije bolelo. Dale mi da jedem. DUŠA znači ne boli, plus ima da se jede. Odsad idem kod svakog, ko me zovne Dušo. Da li to znači da napokon imam ime?
Rekoše mi, da će se vratiti za nedelju dana.
I čekao sam dan, dva dana…trećeg dana zaboleo me stomačić. Počeo sam da povraćam. Toliko mi je bilo loše, ni to malo hrane nisam mogao da pojedem…četvrtog dana još gore. Petog dana nisam mogao ni na noge. Ni vode nisam hteo. Samo sam želeo da ovaj hladan beton bude malko topliji. Mnogo mi je hladno.
Šestog dana poželeh da sve prestane. Nisam više želeo da budem ovde. Hteo sam mamu. I njezinu toplinu. Ali mame nije bilo.
Iz mene je izlazila crvena tečnost, čitavo mi se telo treslo i hladnoća nikako da prestane. Beton je ponovo mokar. Ali je ovog puta topao, ne znam, možda sam ja prehladan.
Sedmog dana stigle su devojke. Baš kako su obećale. Vikale su, svađale se sa ovima što su mi kvasili beton, počeše da plaču a ja ne razumeh zašto. Samo znam, devojke…zakasnile ste.
Ja odlazim na drugo mesto…
Umro sam od parvoviroze. U užasnim bolovima a bilo mi je samo dva i po meseca. Neka je to i prirodna selekcija ako ti je tako draže.
Ni ime nisam dobio.
Obećao si, da niko više bezimen kao ja, neće umreti u bolovima na mokrom betonu kaveza.
Slagao si.
Umro sam.
А ni ime nisam dobio.”
PSEĆA MOTORISTIČKA BANDA – Pogledajte ovaj neverovatni VIDEO!
POGLEDAJTE BONUS VIDEO SA PETFACE YOUTUBE KANALA:
*Nije dozvoljeno preuzimanje celog ili delova teksta bez prethodne saglasnosti autora.
Autor: Petface.net; nepoznati autor.
