Već nekoliko meseci unazad mnogobrojni prolaznici na Novom Beogradu imaju priliku da vide konja koji stoji ostavljen na travnjaku. Stoji tu, danju, noću, vezan, bez hrane i vode. Po kiši, snegu, mrazu, vetru, suncu…
Mnogi ga primećuju, ali kao da ga zaista ne vide. Oni retki koji ga vide kažu da jednom, dva puta nedeljno dođe čovek do njega, upregne ga u zaprežna kola i sa njim skuplja gvožđe, plastiku, flaše i otpad da reciklažu po Novom Beogradu.
Pročitajte i ovo: POSLEDNJE ZBOGOM PRIJATELJU: Konji se poslednji put pozdravljaju sa uginulim prijateljem.
A onda ga vrati na isto mesto. Ako ima trave, konj je pase, ako ima vode u okolnim baricama, konj je pije. Čini se da je to sve što mu njegov vlasnik omogućuje.
Ne sumnjamo u to da ga vlasnik voli. Verujemo da mu puno znači. Očigledno da ni vlasniku ni konju nije lako. Ali to nije opravdanje za ovakvu nebrigu. Pitanje je šta učiniti? Oduzeti konja čoveku kome je on sredstvo za preživljavanje ili pomoći mu i naučiti ga da se o konju bolje brine?
