„Našli su nas pored puta, na putu za Rudnik. Lutale smo same pored magistralnog puta, a oni su se vratili po nas! Iznemogle i preplašene cvilele smo, grizle… Vozile smo se dugo, ali smo prvi put posle mnogo vremena spavale ušuškane. Dobile smo čistu vodu i hranu. I dalje smo bile preplašene i nismo želele da izađemo ispod sedišta.
Stigle smo negde izgleda…
Toplo nam je i mekano! Ceo dan smo same sa velikim mačkom, koji neće da se druži sa nama. Ljudi koji su nas našli, stavili su nas u kola i sada smo u malom bazenu. Više mi se sviđao auto… Izgleda da buve beže sa nas zbog nečega i da zbog ovog čupkanja više nemam krpelje. Neki bučan, topli vetar nas je osušio. I mačak je dobio nešto za vrat, ali nije mu se dopalo. Meni je baš prijalo da me čupkaju i maze. Zahvaliću im se mahanjem repića.
Moja sestra je i dalje tužna. Ne znamo da ispričamo kako smo se našle u šumi, ni šta nam se desilo, ali moja sestra neće ni da se zahvali. Želi samo da ide u ćošak i da spava. Neće ni da jede ako ja ne jedem…
Pročitajte još:
Goran je ovo crno mače spasio iz šahta i sada hitno traži dom!
Počela je da izlazi iz ćoška! Sada i ona maše repom. Tako nam je udobno! Nismo gladne više. I vode ima dosta! Uporno me zovu Jurko, ali ja nisam dečak iako se ponekada tako ponašam.
Vidim da je neka gužva, da se svi nešto spremaju. Spremaju i moju sestru. Želim i ja da me češljaju toliko!
Čujem kako kažu da je našla porodicu! Ja sam snažnija, ali ona je lepša! Zato je brže našla dom.
Čujem da kažu da ima dece, ima čak i dvorište! Ima i društvo druge kuce!
Ostala sam sama. Svi ovde su mi dragi. Pa čak i mačak i ovo ljudsko mladunče.
Vodili su me kod lekara. Veliki, hladni, metalni sto. Opet sam se plašila. Mislila sam da će me ostaviti opet. Prehladila sam se. Dobila sam antibiotike i vitamine da bih bila jača. I neki sirup od koga sam iskakila špagete, iako ih uopšte nisam jela. Zdrava sam i jaka. Kažu da treba još neke boce da primim da nikada ne budem više slaba.
Pročitajte još:
DIRLJIVO: Pismo ostavljenog psa koji traži novi dom!
Kažu da više nisam Jurko. Sada sam Luna! Luna!
Svi su mi ovde dragi i mnogo su dobri prema meni. Ali ja znam da ovde nije moj dom! Ja želim da trčkaram i da se neko sa mnom dugo igra i mazi. Oni to žele, ali ne mogu. Često nisu tu i često sam sama.
Kako li je mojoj porodici bez mene? Dani prolaze…
Jedan momak i devojka su me uzeli. Divni su i dopadam im se, ali su me vratili odmah sutradan… Njihov ljubimac se nije složio sa mnom! Ja još ni ne znam šta je tačno to ljubomora.
Ja učim da slušam i svaki dan sam sve bolja. Čak sam malo i porasla!
Čekam svoj dom..”
Šta nakon ovakve priče da dodamo? Luna je stara dva meseca, očišćena je od glista, biće malog rasta i jedva čeka svoj dom. Ukoliko je želite, javite se Онорина Ђорђевић!
