Nedavno objavljena priča na portalu dnevnikjuga.rs savršeno oslikava stanje duha naših ljudi. Dokazuje da među nama, čak i kada je u pitanju spasavanje živog bića postoje oni koji su ljudi i ne oklevaju da pomognu ali i oni koji su dežurni „dušebrižnici“ koji cokću, savetuju, pametuju ali ne čine ništa.
Kada je u centru Leskovca na očigled mnogobrojnih prolaznika, automobil u punoj brzini udario jednog uličnog psa gotovo da niko nije reagovao. Povređeni pas, slomljenih nogu ostao je da leži u bari na jakom pljusku. Jedina koja je prišla da ukaže pomoć nesrećnom psu je bila devojka zaposlena u obližnjoj trafici. Sklonila je psa sa ulice, a onda se okupila masa prolaznika koja je odmah počela da daje savete šta treba učiniti. Međutim, niko nije ništa učinio.
Pročitajte i ovo: ODANOST BEZ GRANICA – Očajno trči za vozilom hitne pomoći u kojoj se nalazi vlasnica!
Tu se tada našla i Milena koja za portal dnevnikjuga.rs priča: „Prišla sam da vidim šta se dešava i bila šokirana prizorom. Pas, očigledno lutalica, ležao je, potpuno mokar, na kartonu, drhteći od hladnoće i bolova. Iz obe prednje povređene noge curila je krv. Nekako se tu stvorio saobraćajni policajac, koji je želeo da pomogne, kupio i doneo jogurt, okrenuo je nekoliko brojeva telefona, zvao kolege. Policijska patrola je došla, zastala i otišla. Otrčala sam do kuće i donela ćebe. Pokrila sam nesrećnu životinju i pitala sve, hoće li mi pomoći da psa odnesemo ili odvezemo do veterinara. Ponudio se jedan mladi čovek, ali prvo predložio da pozovemo nekog veterinara. Jedan, na čiji smo broj telefona prvo naišli, odbio je da dođe. Predlažem da zovemo taksi. Priznajem da mi je na pamet prvo pao Palma taksi. Dispečer je, pošto se raspisao koliko je pas i kakve su nam namere, predložio da pozovemo drugu taksi službu, jer citiram: “ niko od njegovih vozača neće hteti da ga vozi“.
Pročitajte i ovo: KINA U ŽALOSTI: Umrla svinja – simbol kineske snage!
Kada su uspeli da dobiju taksitu koje je pristao da vozi povređenog psa, otišli su kod veterinara. Pregled i operacija treba da koštaju oko 200 evra. Žuško je dobio injekciju protiv bolova i antibiotike, a Milena i mladić koji joj je pomagao su ponovo ostali sami na kiši sa povređenim psom. Pozivaju udruženja, azile sve one koji bi mogli da pomognu ali po Mileninim rečima, svi izražavaju žaljenje ali odbijaju da se uključe u spasavanje jadnog psa.
Pošto je morala da ode do svoje kuće kako bi se pobrinula za svog šestogodišnjeg sina, Milena ostavlja psa. Kada se vratila posle pola sata shvata da je pas nestao. Srećom, jadnička je preuzela Marija Petković.
Portal dnevnikjuga.rs je kontaktirao Mariju koja je bila ogorčena zbog licemerja koje nas okružuje. „Svi kažu da vole životinje, navodno čuvaju kuce ili mace, a kad treba, niko da pomogne, svi peru ruke. Povređenog Žućka sam našla u vrlo teškom stanju i njegove noge gotovo da su bile prekrivene mravima. Jadnik nije imao snage ni da ih otera. Trenutno je kod mene, uz još sedam pasa o kojima brinem. Kontaktirala sam sa Udruženjem “Zavod Pit“ iz Niša i direktoricu Tanju Vidergar, sa kojom godinama sarađujem. U ponedeljak dolaze po Žućka, snimiće mu noge i platiti troškove operacije i drugih tretmana. Uz žaljenje, što Leskovac nema ovakvu organizaciju, već uvek moram da se obratim pomenutim prijateljima, imam i jedno obaveštenje, odnosno molbu. Za povređenog psa nam treba smeštaj nakon intervencije, treba nam mesto gde će da se oporavi i ozdravi, pa je ovo poziv sugrađanima da pomognu.“ – ističe Marija.
Priča o ovom uličnom psu će možda dobiti srećan kraj. Ipak, postavlja se pitanje: kakvi smo to ljudi postali? Da li su samo Milena, Marija, anonimna devojka iz trafike, taksista i nepoznati mladić jedina nada za neke napuštene, odbačene i povređene? Da li će se mnogi ostali koji se čude, zgražavaju, kunu i komentarišu „mrzićima“ organizovati i pomoći kada je najpotrebnije? Žućku će uskoro trebati novi dom, pa evo prilike da pokažu svoju ljubav i brigu.
Izvor: dnevnikjuga.rs
